Pre nekoliko dana trebalo je da napunim frižider namirnicama, pa sam otišla u supermarket koji se nalazi blizu moje kuće. Ispred njega sam primetila staricu koja je sedila u iznošenoj odeći i plakala.
Zamolila me je za sitniš za hleb. Bilo mi je jako žao. Obično ništa ne dajem ili maksimalno neku sitnicu, jer svi oko mene tvrde da ili prose ili su to prevaranti ili alkoholičari. Ali ova baka nije bila kao svi. Primetila sam da se stidi kada moli. I moje srce je zadrhtalo, a ruka je izvadila hiljadu iz novčanika. Videla sam da je starica bila veoma zahvalna. Tada mi je postalo jako zanimljivo. Možda je ovo neuspešna glumica?
Ušla sam u supermarket, kupila sve što mi je trebalo, a kada sam izašla, videla sam da je baka otišla negde. I odlučila sam da je pratim. Najpre je ušla u prodavnicu, provela u njoj oko 15-20 minuta, zatim je prošla kroz dvorišta i konačno stala ispred nekog starog trošnog šupe. Otvorila je vrata i ušla.
Tada sam odlučila da rizikujem – i ušla za njom. Niko ne pomišlja da možeš da dobiješ po glavi od žene u poodmaklim godinama. Unutra sam videla nešto što me iznenadilo. Naime: stari kauč, truli pod, a na kauču je ležao pokrivač koji je bio vrlo korišćen.
Pored je stajao sto na koji je baka stavila mleko i hleb koje je kupila u prodavnici. A ona je sela na kauč. Kada je videla da sam ušla, bila je veoma iznenađena i čak uplašena. Odmah sam joj objasnila: mislila sam da je prevarantkinja i zato sam je pratila. Njena odeća nije ličila na odeću prosjakinje. Nakon mog priznanja, žena mi je ispričala svoju priču.
Valentinina Pjetrovna nije imala porodicu niti bliske rođake. Živela je u malom stanu koji su joj dodelili još u sovjetskim vremenima. Njen sin i muž su davno poginuli, a ona je postala žrtva prevaranata koji su joj oduzeli stan. U njenom vlasništvu je ostala samo ova šupa u kojoj je već dva nedelja živela.
Novac koji joj je dat na ulici potrošila je na kupanje, gde je mogla da opere svoju odeću. Međutim, napolju je već jesen – i svakim danom je sve hladnije. Valentina Pjetrovna se veoma plaši da ne umre od hladnoće. Bilo mi je jako žao bake, pa sam želela da joj pomognem. Za početak sam joj dala paket sa hranom.
Kada sam se vratila kući, otvorila sam svoj blog i napisala priču o ovoj ženi, moleći za pomoć za zimski boravak. Ujutro mi je napisao moj razredni kolega, koji je predložio da Valentinina Pjetrovna živi u njegovoj praznoj vikendici sa grejanjem. Bila je veoma srećna i odvezli smo je do vikendice.
Nastavili smo da tražimo rešenje za nastalu situaciju, jer baka nije mogla da ostane tamo zauvek. Nakon mesec dana rešenje nas je samo pronašlo.
Na blogu mi je napisala jedna starija žena koja je rekla da može da primi Valentininu Pjetrovnu kod sebe kao cimerku. Nije joj bila potrebna nikakva naknada, jer živi potpuno sama, a tako će imati društvo. Sada bake žive zajedno, a mi sa kolegom dolazimo kod njih vikendom, donosimo im hranu i razgovaramo uz šolju čaja.
Zapravo, takvih starijih ljudi ima mnogo; ostali su bez domova zbog prevara ili su ih jednostavno istisnuli rođaci. Zato pokušajte da ne prolazite pored njih i pomognete.
