Kad god se moj muž i ja posvađamo, moji roditelji uvek stanu na njegovu stranu. Kažu da imam histeričnu narav i da od muve pravim slona. Ali to što su odbili da me prime u kuću nakon još jedne naše svađe, potpuno me šokiralo.
Tog dana muž se vratio s posla i odmah zatražio večeru. Objasnila sam mu da sam tog dana imala slobodan dan. Bila sam u salonu lepote, radila manikir i srela se s prijateljicom. Nisam stigla da spremim večeru. Tada je počeo da viče na mene.
“Ja ceo dan radim da bi ti mogla da trošiš novac na salone lepote. A ti ne možeš ni supu da skuvaš. Šta ja i naš sin treba da jedemo večeras?”
Njegove reči i ton bile su za mene poslednja kap. Nisam ćutala i iznela sam mu sve što mi je na duši. Vikala sam, čak i dok sam pakovala stvari i oblačila sina. Moj muž me nije ni pokušao zadržati. Samo je sedeo na kauču i čekao da mu donesu hranu.
Odlučila sam da odem kod roditelja. Ali oni su odbili da me prime.
“Uzmi svog sina i izlazi iz našeg stana,” rekla je moja majka.
Kako je mogla da stane na njegovu stranu? Rekla je da treba bolje da se brinem o porodici, a ne da mislim na salone lepote. Otac je čak dodao da bi me, da sam njegova žena, odavno izbacio iz kuće.
Nisam imala izbora. Morala sam da se vratim kući i izvinim mužu. Ali i dalje ne mogu da verujem da su moji roditelji odbili da me prime.
