**Aša, teško dišući i osvrćući se, zaustavila se. Nije pogledavši sina, ostavila je kolica pored nekakve oronule garaže i otišla. Srce joj je kucalo tako snažno da je bilo spremno da iskoči iz grudi. Žena je ubrzala korak. Samo na trenutak joj je prošla misao – da li pravi najstrašniju i najgoru grešku u svom životu? Da li je ispravno postupiti sa živim bićem ovako? Munja je zasvetlela i grom je odjeknuo. Kiša je pojačala. Aša je namerno čekala loše vreme. U kiši retko ko šeta ulicama. Veće su šanse da ostane neprimećena. S druge strane, ko bi je primetio na ovom zaboravljenom mestu na periferiji grada? Garaže bez vlasnika i lutalice.
Aša se zaustavila i naterala sebe da se okrene. Da li bi se moglo reći da je, ostavivši dete, postupila najbeshumanije? Aša je odmahnuo glavom. Za sebe je izgledala u pravu i jednostavno se oslobađala tereta. Savest joj je bila čista. Kada je stigla kući, žena je uzdahnula s olakšanjem i, ležući na krevetu u mokroj odeći, zaspala dubokim, spokojnim snom.
Galina je vikala na muža tako jako da je u jednom trenutku ostaala bez glasa. Stepan je sa neprobojnim licem sedeo i slušao sve što je ona o njemu mislila. Razlog je bio taj što je on prodao svoj stan, koji mu je pripao od roditelja. Planirao je da objasni, ali ga žena nije puštala da izgovori ni reč.
— Ljudi ceo život rade da kupe nekretninu i dostojanstveno žive u starosti, a ti… ti… — Hrapavo je govorila Galina. – Nestani! Ukloni se!
— Pa kuda da idem? — Nikada nijedna svađa nije završila ovakvom histerijom. Kao da su se demoni uselili u ženu.
Galinu nije previše zanimalo gde će muž otići. Živeli su u njenom prostranom dvosobnom stanu, a Stepanov stan su iznajmljivali. Prihod od iznajmljivanja nekretnine trebalo je da bude dobra pomoć za starost. Sada je sve to propalo.
Ali Galinu je razbesnilo ne toliko to što je prodao, nego što je Stepan nije konsultovao. U očima joj se stvorila magla i žena je još dva sata razmišljala zašto je tako urlala. Za ženu koja je uvek bila staložena i uravnotežena, ovo ponašanje je bilo neprihvatljivo. Kao da je neka nevidljiva sila natjerala da izgubi kontrolu nad svojim rečima.
Stepa, koji je u svakoj sitnoj svađi tražio kompromis i smatrao da svaki konflikt može biti rešen razgovorom, nabrušen je.
— E, ako odem, nemoj plakati!
Objašnjavati svoj postupak nije želeo. Sa ponosno podignutom glavom izašao je iz stana i zatvorio vrata tako jako kao nikad. Dao je do znanja da i on ima karakter.
Na ulici je padala kiša. Nigde nije bilo kuda da ide. Roditelje je izgubio kad je imao dvadeset godina. Nije želeo da prijateljima priča o svađi sa ženom. Šta god da se dešava između njih sa Galinom, žaliti se na svoj život je poslednja stvar koju bi uradio. Čime bi bio bolji od neke žene koja se svađa na tržnici?
Sedeći u autu, Stepan je odlučio da noć provede tu. Primetivši da Gaаlina gleda kroz prozor, odlučio je da ode negde dalje. Neka se pita gde je nestao…
Galina, ne primećujući auto ispod prozora, postala je nervozna. Skoro odmah je požalila zbog svojih reči. Htela je da pozove muža i izvinjava se, ali nešto ju je sprečavalo.
Stepan je stigao do garaža za rekordno vreme. Kolica je odmah primetio. U glavi nije bilo misli o tome da se u njima nalazi malo dete. Tek kada je izašao iz auta i čuo glasno plakanje, shvatio je o čemu se radi.
Sve svađe i nesuglasice sa ženom su nestale iz glave i sada nisu imale nikakvog značaja. Dete je bilo bez odeće. Bilo je promrzlo, mokro i želelo je da jede. Pravo bi bilo pozvati hitnu pomoć. U kolicima je bilo zgužvano rodno uverenje i sirovo meso. Poslednje je bilo iznenađujuće, ali nije bilo vremena da se razmišlja o tome. Stepan je odlučio da uzme dete i odveze ga kući.
Galina, slušajući nespretna objašnjenja muža i držeći bebu u rukama, nije mogla da poveruje da je neko mogao ostaviti dete u ovakvom vremenu.
Nekoliko trenutaka kasnije, ova misao je bila zamenjena drugom: “Sudbina. Kakva je, takva je sudbina”. Da li je moguće da je njen muž slučajno našao napušteno dete? Pa, u njihovom slučaju…
Dete je moralo biti predato. Galina je do poslednjeg trenutka držala dečaka u rukama i nije ga želela pustiti.
Stepan je davao objašnjenja: gde, kada, u koliko sati je pronašao dete.
Policajce je iznenadilo to što je u kolicima bilo sirovo meso.
Izgledalo je kao da je nešto strašno desilo sa majkom deteta.
— Možda je mama dečaka otišla do prodavnice. Zatekla ju je kiša i odlučila je skratiti put kroz garaže. Ali nešto se dogodilo sa njom. — Razmišljala je Galina.
— A možda je jednostavno htela da se oslobodi sina? — Stepan nije gajio iluzije. — Nikada nisam video da u prodavnici prodaju meso i ne pakuju ga makar u kesu.
— Kada roditelji odbacuju decu, ne kupuju meso. Žena je upala u nevolje. — Upirala je Galina, osećajući da je muž u pravu. Verovati u njegovu teoriju bilo je kao priznati — među nama postoje čudovišta.
— Ili je možda želela da je pomognu psi lutalice da se reše deteta. Da sve izgleda kao nesreća. Ljubavnice majke nikada ne ostavljaju svoju decu. Nakon zemljotresa žene se češće nađu u zagrljaju sa svojom decom.
Stepan je odjednom podrhtao od svojih reči, setivši se strašnih scena sa vesti.
— Takvih stvari nema. — Galina je zamislila čopor pasa i sva je pobledela. — Nikakva majka ne bi postupila tako.
— Znaš šta ne postoji… Nema takvih poklona sudbine. Toliko godina se borimo za pravo da imamo svoje dete i eto… Ja sam prodao stan da pokušamo ponovo… Hteli smo te odvesti u najbolju kliniku. Da učinimo sve da budeš srećna.
Galina nije odgovorila. Bilo je stidljivo. Zbunjenost koja je preplavila njeno srce bila je neobjašnjiva. Sada je skoro bila zahvalna svojoj nespretnosti. Da nije bilo svađe, nikada ne bi izgovorila reči koje su je naterale da otera najbližu osobu iz svog života. Stepan ne bi otišao do garaže i ne bi pronašao dete. Ko zna šta bi se desilo sa njim…
Međutim, uzimanje tableta mora biti završeno. Stepan je u pravu. Ako nije suđeno imati decu, onda nije. I biće šta bude.
Galina i Stepan su počeli proces usvajanja pronađenog dečaka čim je to bilo moguće. Za sve to bilo je potrebno ogromno vreme. Supružnici nisu sumnjali u svoju odluku. Iako ranije nisu želeli da usvoje dete iz doma. Strah da se neću nositi sa vaspitanjem, da ga neću voleti, tada je bio gotovo opipljiv. A i šta da krijemo – želeli su svoju krvnu decu.
Ovog puta takvih sporova nije bilo. Kako je Galina priznala, trčeći po svim kancelarijama, imala je osećaj kao da se bori za pravo da ponese svog dečaka kući. Stepan je osećao isto. I to je bilo najviše iznenađujuće.
Brzo su pronašli majku napuštenog deteta. U početku je pokušavala da slaže kako nije planirala da ostavi kolica. Govorila je da su je napali psi lutalice i nije im preostalo ništa drugo nego da beže. Međutim, brzo su je uhvatili u laži.
Da li će majka spavati spokojno znajući da neko trenutno zlostavlja njeno dete? Bar bi trebalo da prijavi incident i pozove hitnu pomoć.
— Kako će izgledati žena koja je pobegla u trenutku opasnosti? — Razmišljala je Aša. — Niko neće pomisliti da je strah zaista toliko jak. Samo sam se uplašila i nisam mogla ni o čemu da razmišljam. Bojala sam se da budem osuđena.
U poslednjoj rečenici skrivala se odgovornost na osnovnu pitanje zašto je napustila dete, a ne predala ga u dom za malu decu.
Galina, misleći o ovoj ženi, osećala je toliku bes da je teško mogla da diše. Nije bilo u redu suditi i željeti zlo drugome, ali ovo je bio slučaj koji se mogao nazvati izuzetkom.
Aša nije samo ostavila dete, ona ga je ostavila da bude rastrgnuto od pasa lutalica. Da li bi ona mogla da se smatra ljudskom nakon toga?
Jednom je Stepan spomenuo motive njenog postupka, ali Galina je strogo prekinula:
— Nije bitno kojim motivima se rukovodila: nema novca, teško je, želi da spava, mora da radi. Opravdanja, a pogotovo razumevanje u ovakvim situacijama ne može biti. Ona je bacila dete zajedno sa kolicima. Htela je da se oslobodi. A najstrašnije znaš šta?
— Šta?
— Kako god da je kazne, ali niko joj nikada neće moći zabraniti da rađa. Ta misao me bukvalno muči. Kako je nepravedno da žene poput nje imaju tu mogućnost.
Aša je tek nakon pet godina shvatila koju je grešku napravila. Da je mogla nešto da menja, ostavila bi dete u porodilištu. Ali učinjeni postupak je nije užasavao, naprotiv, smatrala je da u tom periodu života nije imala drugog izbora. Strašno je želela da spava, da šeta i živi slobodno, bez ikakvih obaveza i odgovornosti.
Nije imala loše navike, bila je lepa žena. Tanka, lepa, visoka plavuša sa prelepim očima… Živela je u svom stanu i radila u transportnoj firmi. Zarada je bila solidna. Dovoljno za sve.
Kazna za njen neoprezan postupak nije je mnogo pogodila. Više ju je smetalo društveno osuđivanje i gnevi komentari ljudi koji nisu mogli ni da zamisle koliko joj je bilo teško. Bila je mlada žena, navikla na muške poglede i pažnju, i nije bila spremna da odustane od slobode zbog nekog deteta.
Međutim, uprkos svemu, Galina je bila u nečemu u pravu — niko joj nikada ne može zabraniti da ponovo rodi i žali se na život.
