Evo prevedeno na srpski latinicom:
Marini je napunilo petnaest. Imala je samo jednu haljinu – sivo-ljubičastu, koju joj je donela tetka Vala iz Jaroslava. Tkanina je izbledela, kragna je na nekim mestima bila iskrzana, ali mama je pažljivo podšila ivicu, ispeglala nabore i sigurno rekla:
– Sediće kako treba. Ne sumnjaj.
Haljina je zaista držala. Samo što je spolja bio februar, a u gimnaziji br. 18 vladali su potpuno drugi zakoni – gde je “Zara” bila osnovna stvar, a patike sa neonskom đonom normala. Marina je išla do stanice, umotana u stari plašt sa iznošenim sjajem, i sanjala samo o jednom: da stigne što pre, da ne upadne u snežni nanos i da ne zaplače usred puta.
Rođendan Roma Kočetova obećavao je da će biti događaj velikih razmera – antikafe “Havaji”, projektor, PlayStation, stolovi puni hrane. U grupnom četu svi su diskutovali: “Odeća – svetla da te primete”. Marina je zalepila flaster na mokri kabl, uzdahnula i krenula.
U svlačionici je mirisalo na začinske sveće i nešto slatko, kao da su palili aromatične štapiće. Na vešalicama su visili kaputi, jedan lepši od drugog – sjajni, sa firmiranim etiketicama. Marina je skinula svoj iznošeni plašt, popravila kragnu haljine i zakoračila unutra.
– A, evo je retro-modna devojka, – prva je zafrkivala Vika Levandovska. – Gledajte ko je došao!
Roma je bio zbunjen, u rukama mu je bila tacna sa pićem.
– Hej… Uđi, naravno! – rekao je, ali njegov glas je zvučao kao da mu je bilo neprijatno.
Vika je prišla bliže, napravila nekoliko slika:
– Devojke, gledajte! Haljina iz prošlog veka!
Marina je pocrvenela do korena kose. Htela je da postane nevidljiva ili barem da padne kroz pod, kao u lošim snovima.
– Nije trebalo da me slikaš, – šapnula je.
– A šta ćeš da uradiš? – Vika je prstom dodirnula tkaninu. – Hoćeš da se nazoveš vintage?
Nešto u Marini je polako puklo. Nije počela svađu. Samo se okrenula i otišla ka izlazu.
– Gde ideš? Šaurma još nije počela! – začuo se smeh sa pozadine.
Korisnička soba je zvučala sa muzičkim ritmom, iz zidova je probijao ritam neke glupe pesme. Administrator je tražio da pokaže potvrdu za depozit. Marina je ćutke odbila. Izašla je napolje.
Napolju je buktala snežna oluja. Prsti su odmah otupeli, noge su se smočile. Haljina je udarala po čarapama, kao da je i ona saosećala sa njenim stanjem.
Preko bloka od antikafea “Havaji” protezala se dugačka zgrada od crvene cigle. Nekada je tu radila tipografija, sada je to bila studija dekoracija. Iz bočne vrata je izlazio dim. Najpre gotovo nevidljiv, kao nit, zatim gušći, u oblakima. Marina je stajala, pogledala pažljivo: crna struja je izlazila kroz polomljeni prozor na drugom spratu.
Tamo su živeli momci iz umetničke grupe. Poznato je da su često ostavljali grejalice upaljene dugo.
Marina je pogledala oko ulice – bilo je pusto. Samo je jedan fenjer škripao na vetru. Požurila je ka vratima, povukla ih za kvaku. Protivpožarni alarm je ćutao – možda je davno bio pokvaren ili jednostavno nije radio.
– Ej! – viknula je, gledajući unutra. – Ima li koga?
Nije bilo odgovora. Onda je ušla sama, pazeći da se drži uz zid. Unutra je mirisalo na izgorelu žicu i akrilnu boju. S desne strane bio je električni štit. Iz njega su izlazile plamenove jezike sa šištanjem.
Bez pauze, Marina je skinula plašt, bacio ga na štit, pritisnula rukom. Iskre su lettele u sve strane. Dim joj je udario u oči.
Čuo se gromoglasan udarac odozgo – neko je bučno otvorio vrata.
– Šta se dešava? – pitao je momak u znojnoj majici. Za njim je došao drugi, zadihan.
– Gori! Štit je na eksploziju! Zovite 112!
Momak sa telefonom odmah je počeo da bira broj. A Marina nije stajala. Proverila je da li još ima žarišta, dok nije čula krik devojke sa gornjeg sprata:
– Gasne boce! One su tamo, na zadnjem skladištu!
– Izađite! – odvratila je Marina. – Biću odmah!
Oko ruke je zamotala plašt, pokrila lice. Uspela je da iznese produžni kabl, pomeri boce dalje od izvora toplote. Neko je otvorio prozor. Dim je počeo da se raspršuje.
Vatrogasci su stigli za šest minuta. Do tada je glavni plamen već bio ugašen, samo su unutar dima ostale olupine starog aparata. Poručnik je pogledao mesto nesreće:
– Ko je primetio?
– Devojka, – pokazao je jedan od umetnika. – Da nije nje, kuća bi otišla u dim.
Marina je stajala malo sa strane, sva u čađi. Haljina je bila u flekama, čarape izgorene, a kosa je mirisala na spaljeno. Jedan od vatrogasaca je pogledao njene izgorene krajeve i klimnuo glavom.
— To nije bilo “samo” iskrenje. Takvi slučajevi mogu da završe loše. Dobar posao.
Momci iz studija su je opkolili, mešajući zahvalnost sa strahom. Neko je ponudio taksi, neko novac. Ona je sve odbila.
Kada su vatrogasci uklonili traku, Marina se setila Rome, Vike, njihovih podsmeha. Kao da je to bilo u nekom drugom životu. Misli su joj se preplitale: „Čak nisam ni čestitala slavljeniku“, „Haljinu nije moguće spasiti“, „Kako će mama reagovati?“.
Kući je otišla pešice. Autobus nije vozio, ali hodanje je bilo lako. Vetar je duvao u leđa, kao da je gurao.
Majka ju je dočekala na pragu. Uskliknula je, videvši kćerku.
— Šta se desilo?! Gde si bila?!
Marina je umorno nasmešila:
— Samo sam ispratila haljinu do kraja.
Kratko je ispričala o požaru. Majka je ćutke donela vodu, pažljivo oprala ruke — koža na dlanovima bila je malo potamnela. Zatim je izvadila stari frotirni bathrobe, mekan od vremena i ljubavi, i umotala Marinu u njega.
— Spavaj, heroju, — šapnula je, kao što je to radila kad je bila mala.
Jutro je počelo zvonjavom telefona. Poruke su stizale jedna za drugom — prvo iz grupnog četa, zatim od školskih drugova koje ranije nije ni primetila.
Vika: „Ozbiljno si gasila požar?!“
Roma: „Izvini što te nisam pozvao kako treba. Nisam znao da si ovako… kul.“
Nepoznat broj: „Videli smo vest. Ti si naša heroina.“
Marina je sedela na ivici kreveta, držeći telefon u rukama. Još juče je bila niko. Danas – legenda.
A na prozoru, kao simbol promena, stajalo je sunce. Čisto. Svetlo. Kao da je i ono odlučilo da proslavi njen rođendan — možda ne na vreme, ali iskreno.
Poruke su stizale bez prestanka. Vika:
„Marin, gde si uopšte? Da li si živa?“
Roma:
„Izvini za juče. Ponašali smo se kao idioti. Čuo si za požar?“
A zatim je krenuo talas: neko iz razreda je podelio link sa vestima. Naslov: „Tinejdžerka spasila umetnički studio od eksplozije“. Ispod slike — ona. Delimično sakrivena dimom, u izgorjelom plaštu… i u onoj istoj haljini, zbog koje su je isterali sa proslave pre nekoliko sati. — To je Marina! — napisala je Rita iz paralelnog razreda. — Znam je!
Lični mesage su zatrpali telefon:
„Ti si prava heroina!“, „Da li želiš intervju?“, „Treba ti izveštaj?“, „Pošaljite broj kartice, ljudi žele da kažu ‘hvala’“.
Marina je sedela u tišini, gledala ekran i osećala čudno ukočenost. Nije bila srećna, nije bila ponosna — bila je prazna. Heroina? Smešno. Ta ista haljina, zbog koje su je izbacili sa zabave, sada je postala lice priče koju niko nije očekivao.
Pred ručak je zazvonio telefon na vratima. Na pragu — Vika. U skupom jesenjem kaputu, sa torbom u rukama. Lice napeto, glas oprezan:
— Mogu li da uđem?
Marina je ćutke ustupila mesto. Vika je ušla, stavila paket na sto.
— Ja… mi… izvini, — počela je tiho. — Juče smo bili užasni. Ali danas sam saznala da si spasila sve njih. Proverili smo. Da nije bilo tebe, moglo je biti mnogo gore.
Marina je ćutala.
Vika je duboko udahnula, izvadila iz paketa pažljivo složenu haljinu — azurno plavu, sa jednostavnim linijama, bez suvišnih detalja. Skupu. Novu. Sasvim izvan njenog sveta.
— Ovo nije poklon, — brzo je dodala Vika. — Ovo je naš dug. Roma i ja smo sakupili sve što smo mogli. Odradili smo nedelje priprema.
Marina je polako odmahnula glavom:
— Nisam to uradila zbog zahvalnosti.
— Znam, — Vika je podigla pogled. — Ali dozvoli nam da pokušamo da popravimo nešto.
Marina je uzela haljinu. Bila je teška, kruta. Kao da je u njoj bilo dvoje života — jedan, proživljen u vatri, i drugi, koji je tek počinjao.
— Hvala, — nespretno je rekla. — Samo… hvala.
— Ako je ne želiš nositi — vrati je, — rekla je Vika već na vratima. — Samo znaj: stvarno mi je žao što sam tako postupila. Bila sam… glupa.
Kada su vrata zatvorena, Marina je ostala sa haljinom u rukama. Majka je zavirila iz kuhinje, videla izraz njenog lica i nasmešila se:
— Ponekad, čak i najtamnija mesta mogu postati početak svetlosti.
— A šta ako ne želim da je nosim kao trofej? — pitala je Marina.
— Onda neka bude zavoj. Za stare rane.
Uveče je stavila pored dve haljine: jednu — sivo-ljubičastu, iznošenu vremenom i podsmehom. Drugu — azurnu, skupu, stranu.
Jednu — kao svedočanstvo onoga što je bila.
Drugu — kao priznanje onoga što je sada postala.
Odlučila je da ih nosi naizmenično. Jednu — kao sećanje. Drugu — kao mogućnost.
I više nikada ne stideti se nijedne.
Napolju je još uvek buktala snežna oluja. Hladna, oštra.
Ali iznutra je postajalo toplije. Ne zbog haljina, ne zbog pažnje — zbog spoznaje:
Ako se ne bojiš da deluješ u dimu — moći ćeš da stojiš pravo u svakoj oluji.
Jutro u školi bilo je obeleženo tišinom oko nje. Već nije bilo smeha, ni preziranja — bilo je stidljivo divljenje. Roma je prišao prvi, pružio kutiju sa keksima, crveneći se do vrhova ušiju:
— Pomakli smo sastanak. Bez tebe… nije bilo smisla.
— Doći ću, — jednostavno je odgovorila Marina. — Sada imam haljinu. I čak dve.
