Kristina je ustala jutros čim svanulo: morala je brzo da ode do prodavnice dok je još bio svež hleb i dok nisu rasprodali njene omiljene sireve, koji su, po njenom mišljenju, savršeno išli uz čaj. Brzo je obula farmerke, sviter, a na noge – stare udobne patike. Napolju je još uvek bilo sivo, letnji izlazak je tek počeo da se pojavljuje iznad visoko-rada njihovog naselja.
Prilazeći ulaznim vratima, primetila je kako na podu u hodniku leže igračke njenog nećaka, o kojeg se povremeno brine: mala autića sa izlizanim točkovima, plastični traktor bez korpe – ostale su od juče, kada je prijateljica dolazila sa sinom. Kristina se nasmešila, pokupila ih i stavila na policu. “Dobro je kad se ponekad čuje dečji smeh u kući, makar i tuđi”, pomislila je. Još uvek nije imala svoju decu: prvo karijera, pa neki drugi razlozi. A ni muža nije bilo – nedavno se rastala sa dečkom koji nije bio “spreman” za ozbiljnu vezu.
Brzo je ubacila novčanik, telefon u torbu i izašla na stepenište. Topao vazduh i sunčevi zraci obećavali su divan letnji dan. Devojka je sišla liftom, izašla u dvorište – tu su već trčale bake, dvojica studenata su pušili na klupi. “Izgleda kao i obično”, pomislila je Kristina. Klimnula je glavom komšinici:
– Zdravo, Kristinuška, rano jutros?
– Da, trčim po hleb.
Komšinica se nasmešila, popravila maramu. Kristina je krenula prema najbližoj “Pjaći”, jer je bila na samo pet minuta hoda. Obavila je kupovinu, napunila čitavu torbu: hleb, sir, jogurti, voće, nekoliko konzervi graška (za salatu). Kada je išla na kasu, razmišljala je da bi trebalo da izađe iz prodavnice za oko 20 minuta. I stvarno, zatekla je malu gužvu, ali brzo se isplatila.
Napokon je izašla iz prodavnice i krenula nazad po udobnoj dvorišnoj stazi. Duša joj je bila topla, jer je predstojao slobodan dan – mogla je da se bavi kućnim poslovima bez žurbe.
Međutim, kad je prišla svom stanu, primetila je nešto čudno: u ulazu, gde su bila staklena vrata, gurala se žena sa detetom u rukama, a malo dalje, muškarac je nešto psovao na telefon. Kristina je prošla pored njih – bili su joj nepoznati, verovatno gosti nekog.
Već je bila na ivici da uđe u ulaz, kad je odjednom čula gluvnu stenjanje ili plač, koji je odzvanjao negde niz stepenište. Dečji? Zaustavila se, poslušala. Plač je zvučao jedva čujno, na pola tona, kao da je vrlo slab. Srce joj je stalo: “Možda je neko dete palo?” Napravila je nekoliko koraka unutar zgrade, oslonivši se na hladni zid.
– Čujete li plač? – obratila se slučajnim ljudima koji su išli iza nje.
– Ne čujem ništa, – odvratio je jedan muškarac.
Druga žena je odmahnula glavom: “Verovatno ti se učinilo…”.
Ali Kristina je bila sigurna da je čula nešto stvarno. Odlučila je da ide prema zvuku. Prolazeći malo dublje kroz kutak između kutije za smeće i stepeništa, gde obično ostavljaju staru nameštaj, primetila je mali svitak. I odatle je sigurno – jedva čujni dečiji glas, plač. Ostatak duše joj je zadrhtao kad je povukla pokrivač. Ono što je videla zapanjilo ju je do dubine duše: beba, mala, možda nedeljna, ne više. Njene obraze bili su bledi, usne plave od hladnoće ili, bože sačuvaj, od nedostatka hrane.
– Bože moj, – izgovorila je, osećajući kako joj ruke drhte.**
Beba je bila umotana nespretno, u nekoj staroj, tankoj ćebadi, čak nije imala ni pelenu. “Ovo je prosto ostavljeno!” – bljesnulo joj je u glavi. “Ko može ovo da uradi?!”
Kristina je srcem osetila užas i saosećanje. Odmah je nazvala hitnu pomoć:
– Halo, “Hitna”, ja… našla sam bebu u ulazu. Čini se da su je ostavili. Dođite brzo, adresa je…**
Operater je tražio detalje, Kristina je pokušavala da suzbije paniku: “Da, živa je, ali plače…” Zatvorivši, sagnula se pred svitkom:
– Tiho, mala, – šapnula je, iako je beba jedva mogla da čuje. – Neću te povrediti, sve će biti u redu…**
Beba je drhtala, utihnula na trenutak, kao da je osetila toplinu njenog glasa. “Dečak ili devojčica?” – prošlo joj je kroz glavu. Podigavši ćebe, Kristina je videla da je dečak. Srce joj je zabolelo od razumevanja: potpuno sam, bez imena, bez majke.
Prolazili su komšije, neki su, ugledavši scenu, stajali i radoznalo posmatrali. Kristina je povikala:
– Ljudi, pomozite, neko da skine jaknu, da ga pokrijemo, ovde duva!
Jedna devojka, oko 18 godina, skinula je jaknu:
– Uf… Kakva beba. Uzmi, pokrij ga.
– Hvala, – klimnula je Kristina.
Dok su čekali hitnu pomoć, jedna starija žena prišla je, mahala rukama: „Oje, kanibali! Koga ostavljaju!“ Njena pitanja kao da su bacala Kristinu u još dublju paniku. Čovek u sportskom odelu predložio je: „Možda da ga odnesemo u stan?“ Ali Kristina se plašila nepotrebnog pomeranja: „Šta ako doktori treba da ga pregledaju na licu mesta?“
Nakon 15 minuta, sirena je zarežala ispred zgrade. Medicinari sa nosiljkama brzo su prišli ulazu. Kristina je već drhtala, stiskajući bebu uz sebe, pokušavajući da je makar malo ugrije. Doktorka, žena srednjih godina, dodirnula je bebu i podigla obrve:
– Živ je, ali slab. Moramo odmah u bolnicu. Ko ste vi, majka?
– Ne, ja sam ga našla… – gutala je gorku knedlu. – Čini se da su ga ostavili.
– Razumem, – doktorka je stisnula usne. – Dobro, uzimamo ga. Dajte svoje podatke, ionako će vas policija kontaktirati.
Kristina je automatski diktirala broj telefona, podatke iz pasoša, osećajući kako joj srce lupa. Medicinari su bebu zamotali u posebno toplo ćebe i stavili na male nosiljke. „Dečak,“ – mumlala je doktorka, – „skroz mala beba.“
Kristina je izašla za njima na ulicu, posmatrajući kako hitna pomoć odlazi. Neki komšije su i dalje stajali i komentarisali: „Šta li je ovo? Kakva majka? Strašno!“
Stajala je, spuštenih ruku, zaboravivši čak i na kesu sa hlebom i sirom koju je ostavila negde u hodniku. U glavi je zvučalo: „Zar ljudi mogu da urade ovako nešto? Ostaviti novorođenče u hodniku kao đubre…“
Istog dana Kristina nije mogla da se vrati u svoj uobičajeni ritam. Došavši kući, stavila je kesu sa namirnicama na kuhinjski sto, ali nije imala snage da sprema. Pozvala je prijateljicu Oksanu:
– Oksana, ne možeš da veruješ… Danas sam našla bebu. U hodniku!
– Šta? – Oksana je zadrhtala. – Kako? Pa kako je to moguće?
Kristina je brzo ispričala sve detalje.
Oksana je bila u šoku, predložila: „Možda da dođem? Jesi li u redu?“ – „Valjda da, ali mi se vrti u glavi. Dođi, biću srećna.“
Oko šest popodne, Oksana je došla sa tortom, a one su nalile čaj. Kristina je ponovo ispričala sve, osećajući kako suze naviru: „Razumeš, taj dečko… on je tako mali…“
Oksana je stavila ruku na grudi:
– Kri, možda je njegova majka bila očajna, ne opravdavam, ali…
– Ne mogu da shvatim kako se može ovako nešto uraditi. Koliko god da je očajna…
– Da, to je… užas.
– A šta će biti s njim? – Kristina je zastala. – Da li će ga dati u dom, ako se roditelji ne jave?
Oksana je klimnula glavom: „Obično da. Ili u bolnicu pa organi starateljstva odlučuju. A ti… planiraš li nešto da pomogneš?“
Kristina je stisnula dlanove:
– Ne znam. Možda da posetim bolnicu, pitam kako je. Ali, ko sam ja… nisam rođak…
Ali u njenoj duši već se javljala misao: „Možda… mogu li ja… da postanem staratelj?“ Ali to je delovalo apsurdno: nisam udata, imam prosečan prihod, iskustva sa decom – samo povremeno čuvanje sestrića. A ipak, srce je govorilo nešto drugo.
