Vera se polako vraćala u stvarnost, kao da izlazi iz bezdane provalije. Shvatala je da se nekako izvlači odnekud, ali nije mogla da shvati – odakle tačno. Oko nje su se čuli prigušeni razgovori.
Glasovi i patnja. Patnja koja je rasla sa svakim trenutkom, ispunjavajući celo njeno biće. U glavi je prošla jasna pretpostavka: ona je već mrtva, njeno vreme je isteklo. Sa ovakvim povredama nemoguće je preživeti.
Prepoznala je glas svog muža, Pavla. Nešto je pričao… Da li neko odlazi iz života? Zvukovi su nestajali u praznini. Njene supruge kao da je nestalo, ali umesto njega, Vera je čula nežan ženski šapat:
- Istrpi, draga, još malo, sada ću ti dati lek za bol.
Muke su polako počele da opadaju. Vera je s naporom otvorila oči. Sve oko nje delovalo je zamagljeno, kao da gleda kroz zamagljeni prozor.
- Gde sam? – jedva je šapnula.
Vid joj se malo razjasnio, i pred sobom je razaznala lice medicinske sestre.
- U klinici si, draga. Ne brini, treba ti mir.
- Šta se dogodilo?
- Imala si ozbiljnu saobraćajnu nesreću.
- Neću preživeti?
- Ne brini, biće sve u redu.
I u tom trenutku, Vera je sa strašnom jasnoćom shvatila da je kraj blizu. Shvatila je to iz drhtanja u glasu žene, iz načina na koji je brzo skrenula pogled. Tama je ponovo počela da obuzima njen um.
Koliko je vremena prošlo, Vera nije mogla da zamisli. Možda su prošle minute, možda ceo dan. Odjednom je uhvatila tihi šapat:
- Hej! Boli te, zar ne? Zatvorena si, nije li?
S naporom je otvorila kapke i polako okrenula glavu. Pored kreveta stajala je mala devojčica. Sasvim sitna, možda pet godina, a možda i manje.
- Probudio si se! – rekla je devojčica sa tako iskrenom radošću da je Vera poželela da se nasmeši. Ali nije uspelo – lice joj je bilo kao ukopano pod nevidljivim zavežljajem.
Devojčica je ušla u krevet.
- Želiš da ti ispričam priču?
- Da, – jedva je šapnula Vera.
Ona i Pavel nisu imali dece. I to ne zato što je muž bio protiv. Vera jednostavno nije mogla da odluči da li želi dete. Verovatno je ipak želela. Jer su zajedno proveli već pet godina.
Vera je bila zahvalna Pavlu zbog njegove podrške u najtežim trenucima, naročito nakon smrti njenog oca. Otac je poginuo u nesreći tog dana kada su trebalo da se sretnu naveče.
„Tata, šta si mi hteo reći?“ – to pitanje nije je napuštalo. Vera je krivila sebe što se nije odmah videla sa njim. Pavel je ubedio da ostane kod kuće do večeri, rekao je da mu nedostaje, a on je iznenada otišao – hitan poziv. Na kraju nije provela vreme ni sa mužem, ni sa ocem.
- Baka i deda su živeli… – počela je devojčica.
Vera je pokušala da se nasmeši. Toliko je želela da čuje kraj priče, da sazna šta se dogodilo sa dedom i bakom, ali tama je ponovo progutala njen um.
Kada je svest ponovo došla, Vera je pomislila da su najgori ti beskonačni prelazi – od praznine do stvarnosti, pa opet u prazninu, sa glasovima i licima. Ovog puta pored nje je stajao muškarac u belom mantilu. On je gledao papire i, primetivši da je pacijentkinja došla sebi, nasmešio se.
- Zdravo, kako se zoveš?
- Vera.
Njegov osmeh je postao širi.
- Već je dobro. Jasno me čuješ?
- Da.
- Tata, rekla sam da je teta slušala moju priču!
Muškarac je zabrinuto pogledao Veru, zatim se okrenuo i strogo rekao:
- Lizo, tražio sam da budeš tiha. Ako ne razumeš, spavaćeš kod tetke Maše dok ja budem na smeni.
Vera je čula uvređeni uzdah devojčice i brzo je šapnula:
- Nemojte je grditi, molim vas.
Doktor ju je ozbiljno pogledao.
- Vera, imala si strašnu saobraćajnu nesreću. Povrede su vrlo ozbiljne, naročito glava. Biću iskren: stanje je jako teško. Već smo uradili dve operacije, možda će biti potrebna još jedna. Morate da nam pomognete.
- Kako?
- Morate da se borite za život. Razumete?
Vera je razmislila, a zatim pitala:
- Recite mi, da li je moj muž bio ovde? Govorio je o meni kao da sam već mrtva.
Muškarac je na trenutak spustio oči, a zatim čvrsto pogledao:
- Vaš muž jednostavno ne zaslužuje vas.
Vera je zatvorila oči. Tama joj je delovala kao spas. Osetila je kako je negde premestaju – verovatno na operaciju. Ali nije želela da se vrati u stvarnost. U tami, bol je bila podnošljivija.
- Spavaš? – opet je čula taj dečiji glas.
Vera je otvorila oči. Ispod nje je bio drugi plafon. Potpuno nepoznat. Pored nje su tiho pisnuli aparati. Verovatno joj je bilo malo lakše. I bol sada nije bila tako oštra – bila je prigušena.
- Da li je to stvarno ti? – Vera je pokušala da se nasmeši. Ispalo je krivudavo, ali pokretljivost lica se vraćala – svakako bolje nego juče.
- Tata će opet biti ljut. Ovdje nikom ne smeta. Ali znala sam da si potpuno sama i da niko ne dolazi kod tebe.
- Zašto dolaziš ovde? – pitala je Vera, pretpostavljajući da dete neće razumeti pitanje, ali devojčica je bila neverovatno pametna za svoje godine.
- Zato što je mama otišla od nas. Ne želim da sedim kod tetke iz susednog stana, ona stalno prigovara. Tata i ja čekamo da dođe baba. Uskoro će završiti svoje poslove i preseliće se kod nas.
Vera je pomislila da ženu koja je napustila porodicu nije moguće zvati majkom, a u tom trenutku joj je svest ponovo zamagljena.
- Otvorite oči! – čula je i polako podigla kapke.
Ispod nje je stajao onaj isti doktor. Na njegovom licu je bila ispisana zadovoljstvo.
- Vera Sergejevna, pokazali ste pravo hrabrosti. Iskreno, prijatno sam iznenađen ishodom operacije. Sada možemo sa sigurnošću reći da su šanse za potpuno oporavak visoke. Moramo obavestiti vašeg supruga da je stanje stabilizovano.
- Ne treba, – čvrsto je odgovorila.
On je zbunjeno podigao obrve.
- Izvinjavam se, nisam dobro čuo.
- Ne treba. Neka i dalje misli da nema promjena. I ne puštajte ga kod mene.
- Međutim…
- Doktore, molim vas.
Na trenutak je zadrhtao u nesigurnosti, ali potom je klimnuo glavom.
- Dobro, kako želite.
- Hvala.
- Inače, zaboravio sam da se predstavim. Maksim Andrejevič.
- Prebacite me u običnu sobu, da Liza može da me posećuje.
Iznenađeno je podigao obrve.
- Da li je ona zapravo provalila u vašu intenzivnu?
Na usnama Vere je zasijala slaba osmeh.
- Molim vas, nemojte biti ljuti na nju. Ona je čudo.
Do kraja dana, Veru su premestili u novu sobu. Sudeći po ambijentu – to je bila privatna i udobna soba. Čim su je smestili, pojavila se Liza.
- Tata mi je dozvolio da uđem, ali ne na dugo, jer si još uvek slaba, a ja moram uskoro da idem u krevet, – odmah je počela devojčica, ulazeći.
Vera je nasmešila. Logika je bila dečija, ali argumentacija je bila čvrsta. Liza je pričala bez prestanka o vrtiću, prijateljicama, a Vera je samo slušala, osećajući čudnu smirenost.
Kada je Maksim Andrejevič odveo svoju ćerku na spavanje, Vera je zatvorila oči. San nije dolazio. Pred njenim unutrašnjim pogledom ponovo su isplivavali događaji tog kobnog dana.
Tog dana, Vera je iznenada došla kući ranije i zastala, videvši auto svog muža ispred zgrade. Čudno. Pavel je tvrdio da će ostati na poslu do noći. Zato je ona odlučila da se zadrži u gradu – otišla je u butike, dogovorila se za sastanak sa prijateljicom. Ali ona je u poslednjem trenutku otkazala sastanak – majci je skočio pritisak. Vera je slegla ramenima i krenula ka kući – nije želela besciljno da luta po tržnim centrima.
Prešavši prag, odmah je primetila ženske štikle na visokoj potpetici. Jako čudno. Da li su gosti? Vera je, kao u magli, prošla do dnevne sobe i ostala bez reči – Pavel je sedeo u fotelji, a na njegovim kolenima sedila je mlada dama sa vatreno crvenom kosom.
- Pavel?
On je skočio tako naglo da je nepoznata žena skliznula sa njegovih kolena, zvonko padnuvši na parket. Ubrzo je ustala, na hodu mu je dala zvučnu šamarčinu i žurno otrčala prema izlazu, gotovo oborivši Veru.
- Ovo nije ono što misliš! – ispalio je muž, bledeći.
Vera je osećala čudno smirenje.
- Ne? Onda šta je ovo?
- Mogu da objasnim.
Vera je polako sela u fotelju i sa podsmijehom rekla:
- Pa hajde, objasni. Verovatno si ti potpuno nevin, a ona je kriva za sve?
Pavel je zastao, a zatim kroz zube rekao:
- Da li se sprdaš? Misliš da ti je sve dozvoljeno?
Uglačeni krajevi njenih usana su se trzali.
- Zar ne? Dovedeš neku devojčicu u naš dom, u koji, inače, nisi uložio ni dinar. I još nešto što me zanima: Pavel, ti, valjda, radiš? Zašto ja plaćam sve račune?
- Pa… imaš ti i
tvoju majku…
- Ja ću da odlučim šta ću sa njom, i nemoj da me spuštaš do te mere da je objašnjavam i da te molim za nešto.
