Svetlana, tridesetdevetogodišnja žena sa ravnom tamnom kosom, bila je u braku sa Sergejom više od deset godina. On je oduvek bio smiren čovek, čak previše flegmatičan. Tokom svih godina zajedničkog života, emocionalni ispadi su mu bili vrlo retki – više je voleo miran život i jasan dnevni raspored. Imali su dvoje dece: devetogodišnjeg Antona i šestogodišnju Viku. Porodica je živela u panelnoj devetospratnici na periferiji malog ruskog grada, gde su se komšije dobro poznavale, iako nisu uvek bile prijateljski nastrojene.
Međutim, poslednjih nekoliko meseci Svetlana je počela da primećuje neobičnosti u ponašanju svog muža. Prvo su to bili sitni detalji: počeo je da dolazi kući ne u uobičajeno vreme, oko šest uveče, već otprilike pola osam. Na njena pitanja odgovarao je nejasno: “Posao, ništa posebno”, iako je ranije uvek detaljno pričao o svom danu, da ne bi brinula.
Pored toga, Sergej je počeo da provodi mnogo više vremena noću za računarom, i to kao da je pod nekim napetostima. Kada bi Svetlana ulazila u sobu, odmah bi zatvorio prozore i pravio se da samo proverava email. “Čudno”, mislila je. “Uvek smo se otvoreno razgovarali. Šta može biti toliko strašno da se plaši?” Pornografija? Ili online kockanje? Možda kupuje karte negde?
Ali kada je Sergej počeo da zaključava fioke svog stola malim ključem koji Svetlana nikada pre nije videla, njena zabrinutost je rasla. “Očigledno nešto skriva”, vrtelo joj se u glavi. “Ali šta?” Jedne noći je otišla do kuhinje po vodu i zatekla ga u ostavi u tri ujutro. Tamo su se nalazili samo stari alati i metla. “Tražim lepak”, promrmljao je, trznuvši se, i brzo je izašao, izbegavajući njen pogled.
Svetlana je osetila neprijatan osećaj. Ili je bio umešan u nešto sumnjivo, ili se priprema za nešto ozbiljno. Možda ima drugi život. Ali ovo nije ličilo na klasičnu prevaru. U tipičnoj vezi sa strane, muškarci obično počnu da prate svoj izgled, sakrivaju telefon ili pokazuju znakove zaljubljenosti. A Sergej, naprotiv, postajao je sve povučeniji i ponekad ju je gledao sa brigom. A još jedna čudna stvar – počeo je da nosi kući čudne predmete: daske, šperploču, šrafove. Kada je Svetlana pitala: “Šta je to?”, odgovarao je neodređeno: “Pa, to mi treba za posao”.
Sumnje su je mučile danju i noću. Jednog večeri podelila je svoja osećanja sa najboljom prijateljicom Oljom. Ona se nasmešila i predložila:
— Kupiti skrivenu kameru. Postavi je negde. Videćeš sama šta tvoj Sergej sprema. Možda stvarno nešto ozbiljno sprema.
Svetlana se prvo nasmejala: “Pa šta, nismo u filmu!” Ali onda, nesposobna da se nosi sa rastućom teskobom, odlučila je da je to jedini način da sazna istinu. Nikada ranije nije zadirala u lični prostor svog muža, ali osećaj da “nešto nije u redu, i to ozbiljno” nije je napuštao.
U gradu je bila mala prodavnica tehnike koja je prodavala uređaje za nadzor: snimače, kamere, senzore. Svetlana je otišla tamo tokom radnog dana, pazeći da ne sretne nikog poznatog. Prodavac, dvadesetogodišnji mladić po imenu Vitya, pitao je šta joj treba.
— Trebam mini kameru koja se povezuje putem Wi-Fi-ja, da mogu gledati prenos na telefonu, — tiho je rekla, brinući. — Najvažnije je da bude neupadljiva, vrlo mala.
— Razumem, — klimnuo je Vitya sa razumevajućim osmehom. — Ovo je odgovarajući model. Drži bateriju nekoliko sati, može se povezati sa power bankom ili utičnicom. Preporučujem da je stavite na policu, maskiranu kao ukrasni predmet.
— Dobro, uzimam, — uzdahnula je, shvatajući da prelazi granicu.
Te iste noći, dok su muž i deca spavali, Svetlana je pronašla savršen kutak. U njihovoj velikoj sobi, uz zid, stajao je regal sa knjigama, albumima i raznim figuricama. Na jednom od polica, između rečnika, ležala je šuplja keramička kutija u koju je mogla da sakrije kameru. Kroz mala otvorena mesta, pružao se dobar pogled na radni sto Sergeja. Zatvorivši policu knjigama, pažljivo je maskirala uređaj.
Zatim je usledio najodgovorniji deo: podešavanje Wi-Fi modula i aplikacije na telefonu. Svetlana je drhtavim rukama pratila uputstva, bojeći se da muž ili deca ne probude. Na kraju je sve uspelo. “Sada, ako nešto bude radio, mogu uključiti prenos direktno sa telefona, čak i dok sam na poslu”, pomislila je.
Osećaj krivice je malo pritiskao. “Glupo je, naravno, da pratim muža!” — šaputala je njena savest. Ali radoznalost i briga su prevladali: “Ako je u nevolji, moram da znam. A ako sprema nešto loše, još više moram biti u toku!”
Prošao je dan. Svetlana je pokušavala redovno da proverava prenos, ali Sergej je te večeri došao umoran, nije radio ništa za stolom, samo je malo sedeo za računarom i otišao da spava. Drugog dana takođe ništa sumnjivo: gledao je seriju, a zatim otišao na počinak.
Treće večeri, konačno je dobila priliku. Bila je na poslu u okružnom centru za decu gde je radila kao računovođa. Tokom pauze izašla je u hodnik, uključila aplikaciju. Ekran je prikazivao praznu sobu. “Nema ga još”, pomislila je. Ali nakon minute, Sergej se pojavio u kadru: skinuo je kaput i spustio ranac na stolicu. Svetlana je stisnula telefon jače, osećajući kako joj srce ubrzano kuca…
Sergej se osvrnuo, seo za stolicu i izvadio nekoliko dasaka šperploče, paket sa šrafovima, lepak. Zatim su se pojavili metalni nosači, odvijač, lenjir. Počeo je da crta nešto na šperploči…
— Šta je ovo? — prošaputala je, ne skrećući pogled sa ekrana telefona.
Sergej je tada počeo da se bavi radom: iseckao je komad šperploče (ispostavilo se da je ispod stola imao skriveni električni tester), počeo da ga bruši. Vreme je prolazilo sporo, a Svetlana, zadržavajući dah, gledala je već pola sata. Ono što je videla podsećalo je na sastavljanje nekog složenog mehanizma. “Da li pravi samopravljeno oružje? Ili bombu?” — prošla je zastrašujuća misao. Ali Sergej je radio pažljivo, bez agresije, spajajući delove šrafovima. Na kraju, pogledavši na sat, brzo je sve spakovao nazad u ranac, ustao i otišao, verovatno u ostavu. Kamera više ništa nije prikazivala.
Svetlana je odahnula, skoro ispustivši telefon. “Ovo definitivno nije bomba… ali šta je onda ovaj tajni konstruktor?” Njena radoznalost se mešala sa brigom.
Sledećeg dana situacija se ponovila. Na kameri, Sergej je ponovo nešto sekao, okretao šrafove, rasporedio boje u malim posudama i nanosio ih četkicom. Svetlana je primetila boje — nežno roze, plavu. “Prokletstvo, možda pravi… sanduk za lutku?” — prošla je apsurdna misao. “Nema logike!”
Htjela je direktno da razgovara sa njim: “Serjoža, šta to praviš?” ali se plašila da bi se otkrila. U poslednje vreme bio je izuzetno povučen. A ako sprema nešto loše, jednostavno bi sve negirao.
Svetlana je odlučila da ga prati uživo. Primećivala je kako povremeno nosi neke kutije, ponekad nestaje u ostavi kasno noću. Nekoliko puta je pravila da spava, ali je ujutro nalazila komadiće kartona, lepak, piljevinu. Jednom je, pokušavajući da zvuči nezainteresovano, pitala:
— Dragi, šta je ovo čudno smeće u ostavi?
Sergej je zastao, pokušao da se našali:
— Pa, popravljao sam dečji stolicu.
— Svi stolici su, valjda, u redu, — odvratila je sarkastično.
— Ah, da, samo sam popravio jedno držanje… — promrmljao je nesigurno.
Sve je to izgledalo još sumnjivije. Prijateljice Svetlane su iznosile pretpostavke: “Možda planira da pobegne u inostranstvo u nekoj kutiji? Ili otvara radionicu? Ili štampa lažan novac?” Ali nijedna od tih pretpostavki nije bila tačna.
Mesec dana ovih posmatranja iscrpio je Svetlanu. Nije mogla da misli ni na šta drugo. Posao je postao težak, izveštaji su bili pomućeni, deca su osećala njenu stalnu napetost. Jednog dana, sin Anton je pitao:
— Mama, da li će tata da nas napusti?
Zadrhtala je:
— Odakle ti to? Ne, to su gluposti, sve je u redu, sine.
Ali nije bila sigurna. “A šta ako zaista sprema da napusti porodicu? Ali zašto onda to pravi u tajnosti?”
I tako je došao večer kada je Svetlana konačno videla završnicu ovog misterioznog procesa. Sergej je, dolazeći sa posla, dugo radio za stolom. Na kameri (Svetlana je gledala preko aplikacije iz spavaće sobe) videlo se kako je izvadio već sastavljenu konstrukciju. Sada je to očigledno ličilo na malu kućicu sa prozorima i vratima. Priključivao je šarke, stavljajući neke delove.
— Kućica… — prošlo joj je kroz glavu. — Za decu? Ali za koga? Za Viku? Ona je već velika… Možda za lutke?
Zatim je postavio male lampice unutra, povezao ih sa napajanjem i uključio. Kućica je zasvetlela prijatnim svetlima. Svetlana, sedeći na krevetu, jedva je zadržala telefon: “Bože moj… Kućni dom sa svetlima?!”
Zamrla je, zapanjena. To je zapravo bilo to. “Zašto?” — još uvek nije shvatila, za koga ili zašto se sve to tako skrivao.
Sergej je pomilovao kućicu dlanom, sa ponosom je pogledao. Zatim, kao da je odahnuo, počeo je da je pakira u kutiju.
Svetlana je otvorila usta. Izgledalo je nevjerovatno lijepo, kao minijaturni dvorac iz njenog detinjstva.
— Ali… zašto? — upitala je, osjećajući kako joj oči prepunjavaju suze.
Sergej je pažljivo zatvorio kutiju:
— Sjećaš se, jednom si pričala da si kao djevojčica maštala o kućici za lutke, ali tvojoj mami nije bilo dovoljno novca da ti je kupi? Ja sam to zapamtio. I odlučio sam pokušati da je napravim svojim rukama, da ti je poklonim. Nisam znao hoće li ti se svidjeti. Zato sam sve ovo skrivao, bojao sam se da ćeš pomisliti da sam poludio.
Svetlana je stajala, drhteći. Sva ona tjeskoba, sumnje i nepovjerenje koje su je mučile toliko vremena, iznenada su je pogodile kao bol u grudima — jer je sumnjala u njega zbog najgoreg, a on je stvarao njenu detinjsku maštariju.
— A zašto si to sve skrivao? Zašto, Sergej? — prošaptala je.
— Pa… nisam htio ranije da kažem. Znao sam da bi bilo glupo: muž sedi noću, seče drvo. Bojao sam se da izgledam smiješno, pa sam sve radio u ostavi da me ne primetiš. Jednostavno… razumem da takve stvari danas prave fabrike, a ovo je ručni rad. Ali sam hteo da osjetiš da je to od srca.
Suze su joj ponovno počele da izlaze iz očiju. Osmijehnula se kroz suze:
— Bože, a ja… kako glupa. Mislila sam da praviš neki mračni biznis. Ili da imaš ljubavnicu. Ili da radiš nešto nezakonito.
Sergej ju je pogladio po ramenu:
— Odakle to? Da, skrivio sam, ali samo da bih te iznenadio. Izvini ako sam te prestrašio svojim ponašanjem.
Svetlana nije mogla da izdrži: počela je da se smeje kroz suze. „Pa da…,” pomislila je. „Kupila sam kameru, pratila ga. A sve je bilo tako lepo.” Ali nije želela da pominje kameru. Umesto toga, obgrlila je svog muža.
— Ovo… ovo je neverovatno! — rekla je, prelazeći prstima po steni kućice. — Znači, ti si to sve napravio sam? Pa čak i poličke, ormarčić. I svetlosni efekat!
— Da, — klimnuo je Sergej, smešeći se s olakšanjem. — Učio sam uz video tutorijale na internetu. Kupio sam drvo, lak, LED svetla. Mucio se noću da niko ne primeti. Hteo sam da završim za našu godišnjicu, ali nisam stigao, sve je oduženo.
Svetlana se malo postidela: „Znači, toliko sam ga pratila, a sve je bilo tako dirljivo.”
Spustili su se zajedno na pod, razgledajući mini nameštaj. Sergej je komentarisao: „Ovde sam pokušao da napravim kuhinju, ali je malo krivo. Ali vidi, sto — od iverice, obložen tkaninom.”
Svetlana je slušala, povremeno mašćući oči da sakrije suze sreće i osećaj krivice zbog svojih ludih sumnji. „Da li da mu kažem za kameru?” — pomislila je. Ali odlučila je da prešuti kako ne bi povredila njegove osećaje i uništila ovaj topli trenutak.
Kasnije, kada su otišli na spavanje, Sergej ju je obgrlio. Dugo nisu imali ovakvu bliskost. Opet je tiho upitala:
— Slušaj, izvini ako sam se čudno ponašala poslednjih dana. Samo… stvarno sam osećala da nešto skrivaš. Čak su i deca primetila.
— Da, razumem, — odgovorio je nežno. — I ja sam kriv. Ali stvarno sam želeo da napravim iznenađenje. A iznenađenja nisu moja jača strana, ali sam se trudio. Nadam se da ti se stvarno dopada.
— Prelepo je! Osećam se kao da sam se vratila u detinjstvo, kada nisam imala takvu igračku, — prošaptala je. — Hvala ti, ljubavi.
Sergej ju je pogladio po kosi, uzdahnuo:
— Drago mi je što ti se dopalo. Mislio sam: „Možda joj to već nije zanimljivo?” A onda sam se setio kad si jednom spomenula da to želiš. Pa sam odlučio, ako te volim, da to napravim.
Svetlana je stisnula njegovu ruku. Ponovo su joj suze navrle. Želela je da prizna da je skoro posumnjala u njega i dovela sebe do iscrpljenosti. Ali shvatila je da je bolje da ne naruši ovaj trenutak. Neka njihov odnos ostane u nežnoj tišini.
Te noći su zaspali u međusobnim zagrljajima, po prvi put nakon mnogo meseci osećajući staru bliskost. A kamera, koju je postavila, i sve njene zabrinute misli sada su delovale smešno i besmisleno.
Ujutro su deca videla kućicu. Vika je uskliknula oduševljeno: „O, tata, ovo je za mene?!” — „Pa, pre svega za mamu, ali možeš i ti da se igraš, — uz osmijeh je Sergej odgovorio. — Mama je sanjala o tome, a ti koristi.”
Anton je, razgledajući kućicu, ozbiljno rekao: „Cool, tata, poštujem, ručni rad!” Svetlana je gledala kako deca istražuju kućicu za lutke. „A ja sam mislila da će nas napustiti ili da se bavi nečim sumnjivim,” uzdahnula je u sebi. „Kako sam mogla da pogrešim?”
Kao da je osetila potrebu da završi ovu priču, izvadila je telefon, tiho obrisala aplikaciju za praćenje i isključila kameru, sakrivenu na polici. Zatim je izvadila uređaj i sakrila ga daleko. „Više nije potrebno. Nadam se da će u našoj porodici sada sve biti iskreno,” pomislila je.
Nekoliko dana kasnije, njena prijateljica Olya, koja joj je savetovala da kupi kameru, pozvala je Svetlanu na druženje u kafiću. Njih tri, zajedno s još jednom prijateljicom, Tanijom, sedele su za stolom, pijući čaj i uživajući u kolačima. Olya je sa zagonetnim pogledom upitala:
— Pa, šta si saznala? Razjasnila si šta muž sprema?
Svetlana je pocrvenela:
— Oh, devojke… Uglavnom, pratila sam ga, postavila kameru, posmatrala. I šta mislite? Pravio je kućicu za lutke! Sam je napravio. Za mene.
— Ne može biti?! — Olya je iznenađeno otvorila usta, a Tania je počela da se smeje, skoro se gušeći od čaja.
— Pa, zamislite! — smejala se Svetlana. — Mislila sam da se bavi nekim kriminalom. A on je pravio poklon. Znao je da sam u detinjstvu o tome sanjala.
Prijateljice su glasno smejale, brišući suze:
— Bože, Svetlana, kako je to i dirljivo i smešno istovremeno! Kao u filmu. Ti si ga sumnjičila, a on je heroj-majstor.
— Da, — klimnula je Svetlana. — Iskreno, malo mi je krivo. Ali i smešno. Tako da je sve dobro.
— Pa hvala Bogu, — uzdahnula je Olya. — Eto vam dokaza da tajne ne znače uvek prevaru.
Svetlana je klimnula glavom, osećajući toplinu u grudima.
Nekoliko nedelja kasnije, u njihovoj porodici je zavladao mir. Sergej je prestao da se zaključava u ostavi, vratio se staroj rutini, dodajući novi element — povremeno je zajedno s decom pravio razne rukotvorine, videći da ih to zanima. Svetlana je sve to s radošću prihvatala, iako je povremeno zadirkivala:
— Pa, ti sada više ništa ne praviš tajno?
Sergej se smeškao:
— Možda ću napraviti iznenađenje za tvoj rođendan, ali sad znam da tajne mogu da vas prestraše.
— Ma da, — nasmešila se, sećajući se svog ludog špijuniranja.
Jedne večeri, kada su deca spavala, Sergej i Svetlana su se smestili u dnevnu sobu, gde je na vidnom mestu stajala njena kućica za lutke. Svetlana je tiho prošla dlanom po uklesanim prozorima:
— Hvala ti. Ne možeš ni da zamisliš koliko mi je ovo važno.
Sergej je pomilovao njenu kosu:
— Drago mi je što sam pogodio. Samo se sećam tvog dečijeg priznanja, još kada smo se viđali. Spomenula si da ti mama nije mogla da je kupi. Pa sam odlučio da popravim tu prazninu.
Svetlana je stisnula njegovu ruku, podigla oči:
— Znaš, ja sam… malo te s
umnjičavala za nešto loše. Izvini.
On, smešeći se, poljubio ju je u čelo:
— Razumem, izvini i ja zbog svojih tajni. Ali sada je sve jasno, bez obmana.
Ona je klimnula glavom, znajući da istina ide dublje — jer je bila kamera. Ali je odlučila da je bolje da ne uništi ovaj trenutak priznanjima o špijunaži.
