— Znaš, prvi put se osećam živo. Čudno, zar ne?
Ilja se osmehnuo:
— Ponekad, da bi naučila da dišeš, moraš prvo da preživiš gušenje. Prošla si kroz to. Jača si nego što misliš.
Dugo ga je gledala. Zatim se, po prvi put posle dugo vremena, privila uz njegovo rame. Ne kao uz spasenje. Već kao uz čoveka koji je jednostavno bio tu — onda kada joj je bio najpotrebniji.
Mesec dana kasnije, Valentina je osetila slabost. Prvo je pomislila da je prehlada. Zatim — umor. Ali lekar sa blagim osmehom rekao je nešto drugo:
— Čestitam, Valentina. Trudni ste.
Zanemela je. Srce joj je zastalo. Trudna? Posle svega što se dogodilo? Posle bolesti, izdaje, smrti i ponovnog rođenja?
Na ultrazvuku, doktor je pokazao ekran:
— Sve je u redu. Jedna beba. Srce kuca ravnomerno.
Izašavši iz ordinacije, Valja je zaplakala. Ne od tuge. Već od neizmerne sreće i drhtavog straha. Kao da joj je Bog šapatom rekao: „Tvoja priča još nije gotova.“
Ilja ju je zagrlio, ne postavljajući suvišna pitanja. Samo ju je čvrsto držao.
— Izaći ćemo na kraj — rekao je. — Zajedno.
Jednog dana, dok je listala lokalne novine, Valja naiđe na članak:
„Muškarac uhapšen zbog prevare. Optužen za falsifikovanje dokumenata, organizaciju lažne smrti bivše supruge i prodaju njene imovine.“
Ime — Artjom Mezentsev.
Srce joj se steglo.
Odložila je novine, polako popila toplo mleko i spustila dlan na stomak.
— Ti nikad nećeš upoznati izdaju — šapnula je. — Imaćeš mamu i pravog tatu.
Porod je bio težak. Valentina je gubila svest, srce joj je tuklo kao da hoće da iskoči. Oko nje su vikali lekari, svetla su treperila, sve je bilo mutno. Iza vrata, Ilja je stajao nepomičan kao zid, a molio se kao dete.
I odjednom — plač. Glasan, živ, gladan sveta.
— Devojčica — rekao je lekar. — Sitna, ali snažna. Pljunuta ti.
Valja je gledala u maleno lice, mokre trepavice i šaputala:
— Zdravo, moj živote. Toliko sam te čekala…
Godinu dana kasnije.
Na šporetu je vreo čajnik. Ilja je hranio Lizu kašicom, Valja je pekla sirnike. Napolju je sijalo sunce, mirisalo je na jorgovan. Nije bilo vike, ni uvreda, ni hladnoće.
— Pogledaj — pokazala je na devojčicu. — Smeje se. Ima tvoje oči.
Ilja je prišao i zagrlio je s leđa.
— A ima tvoju snagu.
— Ne — šapnula je Valja. — Moja snaga ste vas dvoje.
Shvatila je tada: da bi našao svoj raj, ponekad moraš proći kroz pakao. Da bi se ponovo rodio — moraš umreti za stari svet. I ona je to učinila.
Prošle su dve godine. Život se činio čvrstim kao svež hleb na stolu — topao, hranljiv, pouzdan. Lizonja je rasla kao veselo dete s letnjim pogledom i rupicama na obrazima. Ilja je otvorio apoteku, a Valja mu pomagala — vodila papirologiju, naručivala lekove, bila uz njega.
Izgledalo je kao da je sve leglo na svoje mesto.
Ali jednog jutra stiglo je pismo.
Žuta koverta, neuredan rukopis. Unutra samo jedan list bez potpisa. Par redova:
„Jesi li sigurna da te voli? Da je Liza njegova ćerka? Proveri. I ne iznenadi se kad saznaš istinu. Ilja je predobar? Svi imaju tajne.“
Ruke su joj zadrhtale. Valja je pročitala tri puta. Šta je to — provokacija? Osveta? Ili istina?
U glavi su joj se javile slike: njihova prva noć, razgovori, trenutak kada se život začeo u njoj. Samo je jedan čovek mogao znati sve tačno. Samo jedan je bio uz nju tada.
Zazvonio je telefon. Skriven broj.
— Valentina? To si ti? — glas je bio hrapav, gotovo nepoznat. — Ne veruj mu. Ilja nije ono za šta se izdaje. Pogledaj u njegovu prošlost. I ako želiš da Liza preživi — uradi kako ti kažu.
Veza je prekinuta.
Tada je počela noćna mora. Pisma su stizala svake sedmice. Jedno — sa fotografijom njihove kuće noću. Drugo — sa Lizom na igralištu. Treće — isečak iz stare vesti: „Mlada majka pronađena mrtva nakon porodičnog sukoba.“
Nije bio to samo ucena — to je bio plan. Neko je pratio. Neko je znao previše.
Valja je ćutala. Nije rekla Ilji. Strah ju je paralisao. Počela je krišom da proverava dokumente. Ispostavilo se da je menjao prezime tri godine ranije. Prethodno — osuđivan. Za tuču. Za pretnje. Za „samoobranu“, kako je pisalo u jednoj belešci.
Jedne noći, ušla je u njegov kabinet.
Tamo su bili njeni medicinski kartoni. Fotografije, izveštaji iz banke, čak i kopija očeve oporuke. I Iljina prijava za posao pomoćnika lekara… popunjena pre nego što se „slučajno“ pojavio u selu.
Srce joj se steglo.
On je znao sve o njoj. Unapred.
Koraci u hodniku. Ušao je.
— Nešto tražiš, Valja?
Polako se okrenula.
— Ko si ti?
— Onaj koji te spasio kada su te svi drugi napustili — rekao je mirno. — Ali već si shvatila: ništa nije bilo slučajno.
— Znao si za mene?
— Da. Od samog početka. Dobio sam zadatak. Ali onda… ostao sam zbog tebe. Promenio život.
— Ko ti je dao zadatak?
— Ljudi kojima je trebala tvoja imovina. Novac. I ti. Ali nisu znali da ću sve izgubiti zbog tebe.
Te noći, Valja je spakovala stvari. Uzela Lizu i nestala. Iznajmila kućicu u drugom delu grada, nikome nije rekla adresu. Ni Ilji. Ni Nini.
Ali pretnje nisu prestale.
Pisma. Pozivi. Zahtevi da preda stan. Upozorenja da bi se Lizi moglo nešto desiti.
I onda je stigla poslednja poruka:
„23. maja, 19:00. Park na Južnoj. Ako ne dođeš — tvoja ćerka neće doživeti školu.“
Došla je. Sa sobom — diktafon, kamera, nož u torbi. Srce joj je tuklo kao bubanj. Sela je na klupu. Pridružio joj se muškarac s naočarima.
— Čestitamo, Valentina. Ispostavilo se da si jača nego što smo mislili.
— Ko ste vi?
— Bivši partner tvog oca. Radili smo zajedno. Ostavio ti je više nego što misliš. Dokumenta. Kontakti. Dokazi. Dok god ih imaš — u opasnosti si.
— A ako ih dam?
— Onda ćemo zaboraviti da postojiš. Ako ne — vaša priča završava loše. Za sve vas.
— Ne znam ništa! — izletelo joj je.
— Saznaćeš. I brzo — odgovorio je.
Ustao je i otišao. Deset minuta kasnije, telefon je zadrhtao. Na ekranu — fotografija Lize, spokojno uspavane u krevetiću.
Nakon tog susreta u parku, Valja tri dana nije spavala. Sedela je kraj dečjeg kreveta, gledajući kako joj ćerka mirno diše. U glavi — oluja: ko je taj čovek? Šta su ti dokumenti? Zašto ih progone? Kako da zaštiti Lizu?
I tada je pronašla staru flešku među očevim papirima. Godinama nije obraćala pažnju. Tek sada ju je priključila. Otvorile su se mape: „Arhiva“, „Svedočenja“, „Finansije“. Tamo je ležala istina — o velikim sovjetskim aferama, zemljištu, fabrikama, državnim ugovorima. Potpisi. Prezimena. Imena. Neki od njih i dalje su bili na visokim funkcijama. Nisu se plašili stana ni novca — plašili su se istine.
Sve se složilo.
Otac je želeo da iskupi grehe pre smrti. Ostavio joj je sve, misleći da će je time zaštititi. A zapravo — prokleo je.
Četvrtog dana, Valja je donela odluku. Spakovala je fasciklu s dokumentima, flešku, sve kopije i otišla u redakciju nezavisnog lista. Tamo je radio jedan čovek — novinar Trofimov. Star, ćutljiv, s poštenim očima.
— Ovo je prava bomba — rekao je nakon što je pogledao materijale. — Znaš li da te sada sigurno neće ostaviti na miru?
— Znam. Ali više neću ćutati. Već su me jednom „ubili“. Više neću dozvoliti.
Tri dana kasnije, članak je ugledao svetlost dana. S pravim dokumentima, imenima, činjenicama. Novine su planule u roku od sata. Priču su preuzeli televizijski kanali. Uključile su se istražne komisije. Počele su smene. Bilo je hapšenja.
A Valja je stajala kraj prozora i gledala kako Liza crta suncem obasjan list.
— Ovo je za tebe, mamice — šapnula je devojčica. — Ti si moje sunce.
Valentina je klekla pored nje i zagrlila je.
— Ne, dušo. Ti si moje sunce. Ti si svetlost koja me izvela iz tame.
Nedelju dana kasnije, Ilja se vratio. Stajao je na vratima s buketom belih karanfila. Nije znao hoće li mu otvoriti. Ali otvorila je.
— Neću se opravdavati — rekao je tiho. — Da, bio sam deo igre. Ali ti — ti nisi bila plan. Ti si postala smisao. Ako dozvoliš, ostaću. Zauvek.
Valja ga je dugo gledala u oči. Zatim je klimnula.
— Jedan uslov.
— Koji?
— Ni jedna jedina laž. Čak i ako je istina strašnija od svega.
Zagrlio ju je bez reči.
Prošlo je šest meseci.
Slučaj je zvanično zatvoren. Nije bilo odštete, priznanja ni izvinjenja države. Ali Valja je dobila drugo — slobodu, pravdu i čoveka kome može verovati.
Počela je da piše. Tekstove o ženama koje su pokušali da slome. O životu posle izdaje. O tome kako pronaći svetlo čak i u najmračnijim uglovima tame.
Jednom je napisala:
„Pokušali su da me ubiju ne metkom, već hladnoćom, lažima, usamljenošću. Ali sam preživela. Jer mi je, u najtamnijem trenutku, neko pružio ruku.
Ako ti je sada teško, znaj: tama nikada nije večna. Sunce se uvek vraća.
Samo moraš da ga sačekaš.“
