Sve se dogodilo jutros u autobusu. Mladić je ušao sa torbom iz koje se jedva videla vojna uniforma. Nekoliko minuta kasnije zazvonio je telefon… Sedeo sam u autobusu.
Ušao je mladić. Bio je u civilnoj odeći. Imao je putnu torbu, iz koje se jedva videla vojna uniforma. Pozdravio je sve glasno.
Ljudi su ga gledali iznenađeni. Sedeo je pored prozora. A oči njegove, njegove oči su bile neverovatno sjajne od sreće. Svi su ga gledali. Nekoliko minuta kasnije, zazvonio je telefon.
I tada je putnik počeo da razgovara. I ceo autobus je zamrzao u iščekivanju… “Mama, čuješ me, nemoj da plačeš? Mama, ovde sam, čuješ me? Skoro sam kod kuće! Srešćemo se za nekoliko minuta, mama! Mama, nemoj da plačeš! Imam deset dana odmora! Mama, toliko si mi nedostajala!”
Žene u autobusu nisu mogle da zadrže suze. A mladić, zarobljen u razgovoru sa majkom, nije ni primetio sve to.
I u tom trenutku, svi su shvatili da su, s obzirom na stanje u kojem Ukrajina živi više od 5 godina, ovo bile najsrećnije, najpoželjnije reči za oboje – majku i sina: “Mama, nemoj da plačeš, došao sam!”
