Vika je sa mužem i decom preselila u novi dom.
Uspravno je ubrzo naselila Tatjana, koja je zauzela garsonjeru. S vremenom su žene postale prijateljice.
Odmah nakon preseljenja, Vika i Oleg su uredili stan: postavili zavese, oprali podove i pripremili večeru. Tada je Tatjana došla.
Kada je porodica već sedila za stolom, komšinica je svratila, navodno da bi tražila so. Naravno, pozvali su je da podeli obrok: pilav, a zatim tortu za desert.
Tatjana je počela da priča, hvalila Vikin domaćinski talenat, žaleći se da ona sama ništa slično ne zna da uradi.
Sledećeg dana su se žene srele u dvorištu. Ispostavilo se da su obe već prošle tridesete, ali dok je Vika uspela da postigne mnogo – udala se, rodila dva sina, dobila dobar posao, Tatjana je ostala sama.
Vika je imala prilično srećan život: voljenog muža, poslušnu decu, stabilan posao. A kod Tatjane je sve bilo drugačije: stan su joj kupili roditelji i nastavili da plaćaju kredit, stalno je menjala poslove, a lični život joj se nije sklapao. Muškarci su ostajali samo na kratko, a ona je sanjala samo o princu na belom konju.
Iako je Tatjana spolja bila privlačna, brinula se o sebi, pravila šminku i frizure, nije znala da kuva. Njeno životno usmerenje bilo je samo na nju samu. Vika joj je više puta govorila: „Nađi normalnog muškarca i od njega možeš da napraviš princa. Dobra žena može da inspiriše svakog.“
Međutim, Vika je jako sumnjala da bi Tatjana mogla da postane dobra žena bilo kome. Delovala je lenjo i bez inicijative. Ceo dan je sedela na internetu, upisivala se na besplatne kurseve, ali ništa se nije menjalo u stvarnom životu. Stan je bio neuredan, čak nisu bile okačene zavese, a česma je curila. Ali Tatjana to nije primećivala, više je volela da visi na sajtovima za upoznavanje. Vreme je prolazilo, a ona je stalno tražila savršenog partnera.
Tatjana je često dolazila kod Vike. Pile su čaj, pričale i komentarisale vesti. Otprilike godinu dana kasnije, Vika je primetila da je njena prijateljica počela da se menja i da „cveta“.
„Tanjushka, jesi li se zaljubila? Nešto si baš procvetala,“ pitala je.
Tatjana je stidljivo priznala: „Odlučila sam da imam dete za sebe. Muža ionako ne mogu da nađem, a roditelji su već dugo želeli unuke. Sama ću ga odgajiti.“
Vika je bila iznenađena. Dugo nije videla muškarce oko svoje prijateljice, a kako može biti majka Tatjana? Ali ko zna, možda će majčinstvo promeniti nju.
„A otac deteta? Zar on ne želi da se oženi?“ pitala je Vika.
„Ne, i ja ne želim. Prosto se desilo slučajno,“ odgovori Tatjana, skrivajući oči.
Vika je bila iznenađena takvom tajnovitošću, ali je odlučila da je to njena stvar. Samo je pitala do kad je trudna i ponudila pomoć.
Tatjana je odbila večeru, pozivajući se na toksikozu, i otišla kući.
Proleće je stiglo, i odvezli su je na porodjaj.
Vika, njen muž i majka su otišli da dočekaju Tatjanu i njeno dete – običnu ženu sa umornim licem. Baba je brisala suze maramicom. Tatjanin otac je odbio da ide. Roditelji su već otplatili kredit za njen stan, a sada je dobila i unuka. I bilo je neprijatno pred ljudima – svi su znali da njena ćerka nema muža.
Beba je rođena na vreme – zdrava i jaka. Vika je odlučila da podrži prijateljicu, a Oleg, želeći da održi privid pristojnosti, svečano je poklonio Tatjani buket cveća i uzeo dete u ruke, kako bi svi oko njih prihvatili njega kao oca. Sve komšije iz sobe i medicinske sestre su izvirivale kroz prozor i mašile Tatjani dok je ulazila u auto.
Međutim, Tatjana je izgledala nekako tužno, odgovarala je jednoslovno, kao da nije bila srećna zbog bebe. Vika je to pripisala postporođajnom umoru.
Nekoliko dana kasnije, majka Tatjane je otišla kući – u selo, gde su imali kuću sa farmom i vrtom. Tatjana se nije promenila ni posle rođenja sina. Čak je odbila da doji dete, pa su morali da kupuju skupe mlečne formule.
Jednog vikenda, Vika je odlučila da poseti komšinicu. Prijateljica još nije ustala, a bebi je ponestalo hrane. Vika je brzo otišla u prodavnicu po mlečne formule i pelene, a zatim se pozabavila hranjenjem. U jednom trenutku dečak je nasmešeno pogledao Viku, i na trenutak je Viki delovalo kao da drži svog vlastitog sina u rukama.
Dečaka su nazvali Artyom. Vika je često dolazila kod Tatjane, pomagala u kući, brinula se o bebi i povremeno je ljutito kritikovala lenju majku.
Jednog dana, Tatjana je zamolila Viku da sedi s detetom, jer je morala da ide na posao. Vika je imala slobodan dan i rado je pristala. Beba je bila mirna i vesela, već je prepoznavala Viku i radovala se kad je videla. Kada je stavila dete na stomak pred hranjenje, pogled joj je pao na leđa deteta. Na desnoj strani je bilo rodno ponekad u obliku trougla – tačno ista marka koju je imao njen muž Oleg, sinovi, pa čak i otac svekra. Vika je sve shvatila trenutak.
Setila se čudnih pogleda Tatjane, njenog stida, nepripremljenosti da govori o ocu deteta. Nije je iznenadilo što je Tatjana sposobna za izdaju – odavno je primetila da Tatjana nema morala. Ali Oleg… U njega je Vika verovala. Smatrala je da je voli i da nikada ne bi uradio nešto tako. Možda je to samo slučajnost?
Automatski je obukla i nahranila bebu, spustila je u krevetić i tiho šapnula: „Spavaj, mali, ti nisi kriv za ništa.“
Kada se Tatjana vratila, Vika je tiho otišla kući. Sela je na kauč, ne razmišljajući ni o čemu. Deca su došla iz škole, pokušavala su da joj ispričaju nešto za ručkom, ali mama ih nije slušala. Bilo joj je nepodnošljivo, samo je gledala u jednu tačku na zidu. U tom stanju ju je zatekao Oleg, koji je došao s posla.
Oleg je bio preplašen, predložio je da pozove lekara, doneo vodu i otvorio prozor. Kada je saznao od dece da Vika sedi tako već nekoliko sati, počeo je da naslućuje šta se desilo. Seo je pored nje, duboko uzdahnuo i rekao: „Znao sam da ćeš to saznati ranije ili kasnije.“
Oleg je ispričao kako ga je Tatjana namamila kod sebe pod izgovorom da mu pomogne sa tehnikom, napojila ga i počela da ga napada. Pokušao je da objasni da voli samo Viku i da nikada ne bi napustio porodicu, ali Tatjana se uhvatila za njega kao za poslednju nadu. Nakon nekoliko susreta izjavila je da je trudna i zahtevala da je oženi. „Volim samo tebe, Vika. Ćutao sam jer nisam želeo da te rastužim. Sramim se svega što se desilo,“ priznao je.
Vika je shvatila da je muž zaista pokazao slabost, ali je bilo teško da prihvati činjenicu da su je najbliži ljudi obmanjivali. „Odlazi, Oleg,“ tiho je rekla. „Ne mogu da te vidim.“
„Dobro, otići ću. Smeštajću se kod Saške. A ti sama odluči šta ćeš dalje,“ odgovorio je, brzo se spremio i otišao.
Ali Viki nije bilo lakše. Nije znala hoće li ikada moći da oprosti mužu. On je uvek bio smiren i intelektualan, i baš tu njegovu mekoću je Tatjana iskoristila. Vika nije mogla da shvati kako nije primetila sve što se dešavalo pred njenim očima: muž je stalno išao kod komšinice da nešto „popravi“, a ona je bezobrazno upadala u njihov život, tražeći novac i koristeći njihovu gostoljubivost.
Nije bila spremna da se razvede od Olega — previše ih je povezivalo. Deca su je gledala zabrinuto, ali nije mogla da nađe reči da im objasni situaciju.
Iznenada je Vika ustala i otišla kod Tatjane. Situacija sa ovom ženom bila je sasvim jasna — više nije želela da je vidi pored svog doma. Stan je bio otključan.
Jedva je pogledala prijateljicu, Tatjana je odmah shvatila — njen podli plan je otkriven. Instinktivno je uhvatila spavajućeg dečaka i pritisnula ga uz sebe.
„Samo bez gluposti. Izvini, stvarno sam kriva prema tebi!“
Vika se nasmešila sarkastično: „Šta mene briga za tebe? S sinom se zaštitila. Misliš samo na svoje spasenje.“
„Da, Artjomu je loše sa majkom.“
„Slušaj me pažljivo: nestani odavde gde god želiš, ali da više nikada ne vidim tebe pored naše kuće. Ako te sretnem — nećeš je dobro proći.“
„Otići ću, obećavam, otići ću,“ mrmljala je Tatjana. „Prodaću stan, preći ću kod roditelja. Ništa mi od vas ne treba, iskreno!“
„Već si sve iskoristila do kraja,“ prezrivo je odbrusila Vika i krenula ka izlazu. Nije mogla da izdrži još da bude tamo.
Zaustavila se na vratima i rekla: „Dobila si što si želela, sad nas ostavi na miru. Oleg ti nije za tebe.“
Za dva meseca, nova porodica je ušla u bivši stan Tatjane. Sama je brzo napustila grad, bojeći se osvete Viktorije. Pričalo se da se preselila u drugi region. Dečaka je ostavila sa bakom i dekom. Sudbina bivše prijateljice nije mnogo zabrinjavala Viktoriju. Želela je da zaboravi sve što se desilo i da počne iznova.
Muž je povremeno dolazio, viđao se sa decom na kratko i žurio da ode. Smršao je, postao iscrpljen i nije se trudio da se pravda. Bilo je očigledno — iskreno pati i priznaje svoju krivicu.
Jednom, Vika je dozvolila da ostane. Dosta je opterećivala prijatelje, oni imaju svoje porodice. Oleg je spavao u drugoj sobi, gotovo nisu razgovarali. Postepeno su počeli da razgovaraju o deci i porodičnim stvarima. S vremenom su popravili odnose, iako stara bliskost nije se vratila.
Prošle su dve godine. Jednog dana zazvonio je telefon na vratima. Na pragu je bila starija žena s detetom. Vika je jedva prepoznala majku Tatjane — mnogo je ostarila. Žena je plakala. Domaćica je pozvala da uđe i pitala je razlog suza. Baba je obavestila da je mesec dana pre Tatyana umrla u saobraćajnoj nesreći.
„Božja kazna,“ pomislila je Vika. Roditelji su teško podneli gubitak ćerke. Otac je završio u bolnici sa moždanim udarom i potrebna mu je pomoć.
„Znam, vi ste dobri ljudi. Možda biste privremeno mogli da uzmete Artjoma, dok deda ne ozdravi?“
„Ako se uopšte oporavi…“
Viktorija je pogledala dečaka — srce joj je bilo stisnuto od sažaljenja.
Dečak je bio neverovatno sličan njihovom mlađem sinu — isto tako veseo i aktivan. Artjom je pružio ruke, a Vika ga je uzela u naručje i stisnula uz sebe. Bebe su se smeštale zajedno.
„Sirota mala,“ pomislila je žena. „Siroče, roditelji su zauzeti bolesnim ocem. Dobro je bar otac živ.“
„Uzećemo Artjoma,“ odlučno je rekla.
„Posetite nas kad poželite,“ dodala je Vika.
Baka je ponovo zaplakala, zahvaljujući domaćinima. Znala je šta je njena ćerka uradila i izvinjavala se za njene postupke.
„Nemojte, dete nije ništa krivo,“ rekla je Vika. „Ovdje će mu biti dobro.“
Tako je Artjom došao da živi kod njih. Veselo je trčao po stanu, igrao se sa mačkom i glasno se smeškao, dok su Vika i Oleg u tišini gledali dečaka.
