— Господи, opet viče. Treću noć već…
— Tiho, mila, tiho. Čuće nas.
Stari stan dočekao me mirisom lavande i starina. Tipičan muzej sovjetske epohe — tepihe na zidovima, kristal u vitrini, i fotografije, fotografije, fotografije. Iskreno, malo sam se stidela, prelazeći prag. Posle ugodnog provincijskog gradića, Sankt Peterburg je delovao kao nepristupna tvrđava, a ovaj stan kao posebno kneževstvo sa sopstvenim zakonima.
— Prođite, ne stojite na pragu, — zazvučao je hrapav glas.
Elizaveta Sergejevna je sedela u fotelji kao kraljica na tronu. Uspravan leđima, sede kose složene u pramenčiće, oštar pogled sa naočarima. Očigledno nije bila jedna od onih baka koje peku pite i pletu čarape.
— Alena, — predstavila sam se, trudeći se da govorim sigurno. — Razgovarale smo telefonom…
— Sećam se, sećam, — mahla je rukom. — Hajde odmah da pređemo na stvar. Umete li da kuvate?
— Da, naravno.
— A borsč?
— I borsč takođe.
— Hm, — sklopila je oči. — Znaš, poslednja devojka je tvrdila da je borsč supa sa kupusom i cveklom. Možeš da veruješ?
Nisam mogla da se suzdržim od osmeha. Možda i nije tako strašna?
— Moja baba bi zbog takvog objašnjenja borsča ganjala sa tave.
— E, to! — u očima Elizavete Sergejevne zasijala je odobravanje. — Znači ovako, raspored je jednostavan…
Prva večer je prošla mirno. Pripremila sam večeru, pomogla Elizaveti Sergejevnoj da uzme lekove. Dugo je sedela pored prozora, gledajući negde u daljinu. Primetila sam na stolu gomilu svezih svezaka, ali čim sam prišla, nestale su u fioci stola.
A onda, noću…
Krik je razbio tišinu kao pucanj. Skočila sam na svom krevetu, ne shvatajući odmah gde se nalazim. Opet krik, i neki šapat.
U sobi Elizavete Sergejevne svetlio je noćni lampič. Micala se po krevetu, skupljajući pokrivač.
— Hleb… sakrij hleb! Deca… naći će…
— Elizaveta Sergejevna! — pažljivo sam je dotakla za rame.
Odmah je sela, oči širom otvorene, ali gledale su kroz mene.
— Tiho… — njen glas je pao do šapata. — Oni hodaju oko nas. Čuješ? Po snegu… hrup-hrup…
Upalila sam svetlo, a ona je trepnula, vraćajući se u stvarnost.
— Šta? Ah, to ste vi… — obrisala je lice. — Izvinite. Starost…
— Da li da donesem vodu?
— Ne, — odsečno je rekla. — Idite da spavate. I ugasite svetlo.
Vratila sam se u svoju sobu, ali nisam mogla da zaspem. Nešto ovde nije bilo u redu. Jako nije u redu. A te sveske… šta ona skriva? Koji su to duhovi koji dolaze kod nje noću?
A najviše — zašto mi njen krik još uvek izaziva jezu?
Ujutro sam odlučila da očistim dnevnu sobu. Iza starog kredenca pronašla sam pravo blago — desetine crno-belih fotografija, razbacanih kao jesenje lišće. Na jednoj od njih — mlada devojka sa pletenicama, u jednostavnoj haljini. Na poleđini izbledeli mastilj: “Lenjingrad, 1942.”
— Šta tu tražiš? — glas Elizavete Sergejevne naterao me da zadrhtim.
— Izvinite, samo brišem prašinu i…
— A, slike su tu? — prišla je bliže, oslanjajući se na štaku. — Zanimljiva si.
— To ste vi? — pružila sam joj sliku.
— Jesam, — uzela je sliku, a njeni prsti su se blago tresli. — Samo, to je bilo davno. U drugom životu.
Nastavila sam sa čišćenjem, ali iz ugao oka sam primetila kako je sela u fotelju, još uvek držeći sliku. Njene usne su tiho pomerale reči.
