— Ništa ne možeš da zamisliš šta se desilo, — stiskajući telefon, pokušavala sam da govorim mirno. — Tata je upravo zvao… Sve im je srušeno. Potpuni krah.
U slušalici je nastala tišina. Skoro pola minuta.
— Šta… misliš pod „krah“? — glas Denisa je iznenađujuće bio napet i visok.
— Biznis je propao. Krediti. Čak stavljaju stan na prodaju.
Još jedan prekid. A onda je govorio brzo, prebrzo:
— Ma, daj, to je glupost. Najvažnije je da su zdravi, zar ne? Novac se sve može popraviti.
Zatvorila sam oči. Očigledno je lagao.
Upoznali smo se na izložbi savremene umetnosti. Došla sam sa prijateljicom, a on je, kako je rekao, „prosto odlučio da svrati“. Sat vremena kasnije već smo pili kafu, a mesec dana kasnije je priznao da je zaljubljen.
Denis je delovao savršeno: vaspitan, pametan, privlačan. Ali postojao je jedan čudan detalj — previše se interesovao za moje roditelje.
— Tvoj otac ima lanac restorana? — jednom me pitao.
— Da, — odgovorila sam.
— A da li je mama takođe suvlasnica?
— Ne, ona je dizajner enterijera.
Nodao je, kao da je zapisivao ovu informaciju u svom umu.
Onda su počela „slučajna“ pitanja: „Gde obično idu na odmor?“, „Da li je tačno da imaju kuću u Španiji?“ Šalila sam se, ali unutra mi je rasla zabrinutost.
Posle šest meseci je zaprosio. Prelepo, romantično, sa prstenom čija je cena, kako sam kasnije saznala, bila polovina njegove godišnje plate. Rekla sam „da“, ali te večeri sam odlučila da ga testiram.
Moja prijateljica Katja, advokat, pomogla mi je da razvijem plan: legenda o iznenadnom bankrotu mojih roditelja, dugovima, sudskim tužbama.
— Ako je pravi, biće uz tebe, — rekla je Katja.
— A ako nije… — nastavila sam ja.
— Onda će nestati, — završila je ona umesto mene.
— Da li si sigurna da je sve toliko loše? — Denis se nervozno nasmešio tokom večere. — Možda su to samo privremene poteškoće?
— Privremene? — prikazala sam tugu. — Denis, duguju milione. Čak mislim… da bismo trebalo da odložimo venčanje.
— Odložimo? — postao je vidno beo. — Pa, ako je to neophodno…
— I još nešto… — spustila sam pogled. — Moraću da prodam auto. I da se preselim u iznajmljeni stan.
Zamrzao se, gledajući me.
— Preseliti? Pa, ti si govorila da je stan tvoj!
— Bio je. Stavili su ga pod hipoteku.
Iznenada je postao veoma koncentrisan dok je sekao svoj odrezak.
Sutradan nije zvao. Ni tokom dana. A uveče je stigla poruka:
„Olga, moramo da razgovaramo. Idem na službeni put na dve nedelje. Razgovaraćemo kasnije“.
Odmah sam shvatila šta to znači.
Tri dana kasnije, Katja je poslala screenshot: Denis je promenio status na društvenim mrežama u „Aktivno tražim partnerku“.
Nisam ga zvala, nisam pravila scene ili pokušavala da rešim stvari. Jednostavno sam obrisala njegov broj i preko zajedničkog poznanika vratila prsten.
Mesec dana kasnije saznala sam da se viđa sa devojkom čiji otac posjeduje građevinsku firmu.
A šest meseci kasnije, srela sam Andreja. Pitao me da li mi se dopala izložba. Nijednog traga pitanjima o mojim roditeljima.
Kada sam mu ispričala priču o „bankrotu“ — već se smejući — samo je slegao ramenima:
— I šta onda? Zamišljam da se viđam sa tobom, a ne sa tvojim roditeljima.
Venčanje za tri meseca. Bez testova i strahova. Samo poverenje.
