— Da li je naš dečko rođen bez sluha? Ostavite ga u bolnici, neću da odgajam takvo dete! — u glasu moje žene odzvanjao je gnev kakav nikada ranije nisam primetio.
— Olya, šta to govoriš? Ovo je meso od našeg mesa, — gledao sam je kao da je prvi put vidim.
Njene reči su me pogodile više nego što su to učinile reči doktora pre sat vremena. Doktor — stariji čovek s očima upaljenim od nesanice — položi mi ruku na rame: „Congenitalna gluvoća, potpuna. Nažalost, nema šanse za izlečenje.“
Stajao sam pored prozora sobe. Jesenja kiša je monotono udarala u staklo, kao da mi svet šalje neki nepoznat signal. U tim zvucima, koje moj sin nikada neće čuti, stvarnost se okrenula naglavačke.
— Ti ne razumeš, Sasha, — Olga je obavila ruke oko sebe kao da se štiti. — Ovo je presuda za ceo naš život. Posebni uslovi… Uništićemo sebe. Kada ćemo mi živeti?
Pogledao sam u sitni čvor. Mala, upletena faca, nežno roze i mirna. Beba je spavala, nesvesna da joj se sudbina upravo sada odlučuje. Njena dijagnoza nije je činila manje mojom ćerkom.
— Uzimam je kući, — rekao sam tiho, ali odlučno.
— Šta?
— Rekao sam, uzimam dete. Sam.
Olga je drhtala usnama kao da ju je neko udario.
— Da li si poludeo? Ti radiš kao električar na pola radnog vremena! Kako misliš da podižeš takvo dete?
— Isti način kao i svako drugo. Dan za danom.
Noć sam proveo pored detetove posteljice. Sestra Irina — žena sa dobrim pogledom i rukama umornim od posla — pustila me je u odeljenje za novorođenčad bez otpora.
Posmatrao sam kako se Denisovo malo čelo diže pri svakom udahu. Njegovo srce kucalo je s tolikom sigurnošću, s tolikim upornošću. Nevjerojatno je kako tako mala stvar može imati toliku volju za životom.
Ujutro sam otkrio da je Olga nestala, ostavljajući dve rečenice na papiriću: „Izvini. Neću da se nosim sa tim.“ Pet godina života zajedno stalo je u četiri reči na komadu papira izvučenom iz sveske.
Nedelju dana kasnije, odvezao sam sina kući. Stari autobus je drmao po lošem putu, a Denis je spavao, sakupljen na mojim prsima, umotan u jedinu stvar koju smo Olga i ja uspeli da mu kupimo — plavi pokrivač.
— I kako misliš da se snađeš sam? — komšinica Marina Petrovna je izašla iz ograde kad sam prišao kući.
— Nemam pojma, — iskreno sam odgovorio. — Ali nema izbora.
Prvi meseci su postali beskrajna trka za opstanak. Naučio sam da menjam pelene jednom rukom, dok sam drugom držao flašicu sa mlekom.
Neprekidni umor, stalna iscrpljenost i samoća postali su moji stalni saputnici.
Po selu su šaptali: „Jadan čovek“, „Trebao je da zadrži ženu“, „To nije muško, baviti se pelama“.
Denis je često plakao noću.
U trenucima kada je očaj bio najteži, uzeo bih ga u ruke, stiskao ga uz svoje srce i šaputao: „Izdržaćemo, sine. Obećavam.“
Nije čuo reči, ali je osetio vibraciju mog tela kad sam govorio. I postepeno je utihnuo. A onda mi je prvi put uzvratio osmehom.
Njegov bezub liči na smeh vredan svih besanih noći i sumnji.
Shvatio sam jednostavnu istinu: moj sin ne zna da mu nešto nedostaje. Za njega, svet je uvek bio bez zvuka. Ali to ne znači da je inferioran. U njegovom svetu jednostavno postoje drugačija pravila.
Svaki dan smo učili novi jezik. Ovaj jezik se sastojao od pogleda, dodira, izraza lica. Naučio sam da čitam najsitnije nijanse njegovog raspoloženja, a on je razumeo mene bez jedne izgovorene reči.
Gledajući sina kako spava u krevetu, često sam se pitao: „Kako možeš da se odrekneš svog deteta samo zato što nije kao svi ostali?“
Srećom, nedavno sam nasledio…
