Miris prženog luka širio se po stanu. Ljuda je mehanički mešala sos, bacajući pogled na sat. Valera je trebalo da se vrati s posla za pola sata, a večera je morala da bude vruća — muž nije mogao da podnese hladnu hranu.
Poslednjih dana, Ljuda je sve češće primećivala da kuva kao robot. Ranije je svako jelo bilo ulaganje duše: eksperimentisala je sa receptima, ukrašavala tanjire, trudila se da iznenadi. Sada je to postalo samo obaveza. Kao i mnogo toga drugog u ovom stanu.
Vrata su zalupila pre nego što je očekivala. Ljuda je zadrhtala, brzo obrisala ruke o kecelju i pogledala u hodnik.
— Valerija, već si tu? Večera će biti gotova za petnaest minuta, — žurno je rekla.
— Nisam sam, — rekao je muž, skidajući čizme.
Iza njega se pojavila masivna figura svekrve.
— Zdravo, Nadežda Pavlovna, — Ljuda je pokušala da izgovori osmeh. — Prolazite, baš pripremam večeru.
— Opet praviš sos? — izvila je usne svekrva, razgledajući kuhinju. — Koliko puta treba da ponovim: luk treba da bude zlatno smeđ, a ne crn. Inače, sve bude gorko.
Ljuda je ćutke okrenula glavu ka šporetu. Spori su bili besmisleni. Nadežda Pavlovna je uvek nalazila razlog za kritiku. I, zapravo, luk je bio savršeno karamelizovan, nije bio crn.
— Ma, daj, nema potrebe za tim, — rekao je Valera, spuštajući se na stolicu. — Žena lepo sprema. Mene hrani, to je dovoljno.
— Tako je, što „dovoljno”, — dodala je svekrva. — Trebalo bi da bude „prstima da ližeš”. U tvoje godine, ja sam mu pripremala obede — svi su na poslu zavideli!
Ljuda je navikla da se isključi iz njihovog razgovora. Pet godina braka naučilo ju je da ne prihvata kritike srcem. Na kraju krajeva, svekrva i sin su uvek nalazili zajednički jezik, i bilo je besmisleno mešati se između njih — to je samo trošilo živce.
Telefon na stolu je vibrirao. Ljuda je posegnula za njim, ali Valera je bio brži.
— Zovu te iz Berezovke, — rekao je, gledajući u ekran. — Verovatno opet iz socijalne zaštite zbog tvoje bake.
Ljudino srce je stisnulo. Pre tri nedelje umrla je baka Zina — jedina osoba koja ju je uvek podržavala. Pozivi iz Berezovke, gde je ostala bakina kuća, još uvek su joj nanosili bol.
— Halo, — tiho je odgovorila Ljuda, odlazeći ka prozoru.
Zvala je Antonina Sergejevna, komšinica njene bake. Njen glas bio je ljubazan, ali uporan:
— Ljudo, moraš da dođeš. Moramo da sredimo papire za kuću. I uopšte, vidi šta je i kako. Ima tamo neko imanje, vrt. Šteta je da se sve to napusti.
— Da, naravno, doći ću ovaj vikend, — odgovorila je Ljuda.
Razgovor je bio kratak, ali nakon njega je Ljuda osetila neku čudnu odlučnost. Zaista je bilo vreme da se reši pitanje bakine zaostavštine.
— Opet zovu zbog kuće? — pitao je Valera sa punim ustima. — Prodaj je što pre, da se ne mučiš. Samo ćeš novac trošiti na to.
— Ne želim da prodajem, — tiho, ali odlučno je odgovorila Ljuda. — To je sećanje na baku.
— Oh, samo nemoj da počneš sa tom pričom o sećanju! — odvratio je muž, odmahujući rukom. — Kakvo sećanje? To je ruina na ivici sela, gde nema ni struje.
— Ali zato je tu reka, — opovrgla je Ljuda. — I voćnjak sa jabukama. Baka je uvek bila ponosna na njega.
Svekrva je frknula:
— Bože, sad ćeš reći da planiraš da živiš tamo! U toj zabiti, bez komfora. Samo ti je još to nedostajalo.
Sledeće nedelje prošle su u beskrajnoj trci. Ljuda je uzela odmor kako bi rešila papirologiju oko nasledstva. Morala je da trči između notara, MFC-a i opštine u Berezovki. Valera nije pokazivao nikakav interes za te stvari, samo se ljutio zbog njenog odsustva kod kuće.
— Gde si ti sve ove dane? — ljutio se kad je Ljuda dolazila umorna. — Moje košulje nisu ispeglane, večere nema!
— Valera, pa objašnjavala sam ti — rešavam nasledstvo, — umorno je odgovarala Ljuda. — Na poslu su me pustili samo na dve nedelje.
— Kome treba tvoja ruina? — nije prestajao muž. — Prodaj je prvom ko naiđe i zaboravi!
Na sve ove razgovore Ljuda je naučila da odgovara ćutanjem. Unutra joj je raslo neko čudno osećanje — kao da je ta kuća u Berezovki, koju nije ni videla posle bake, bila nešto više od običnog doma. Delić prošlosti koji je želela da sačuva.
Dan kada je Ljuda dobila dokumenta koja su potvrđivala njeno pravo svojine na bakinu kuću trebalo je da bude radostan. Čak je pripremila svečanu večeru i kupila bocu vina. Htela je da podeli barem deo svog života sa mužem.
Uveče, kada je Valera došao s posla, Ljuda je stavila dokumente na sto i s ponosom obavestila:
— Evo, konačno sam sve sredila. Sada je kuća zvanično moja.
Ali umesto čestitki, muž je samo skeptično frknuo:
— Pa, barem sad imaš gde da ideš.
Ljuda je zbunjeno nasmešila:
— Šta to znači?
— Pa to što znači, — slegnuo je ramenima Valera. — Ako se ne budemo slagali, imaćeš gde da odeš. U svoju kuću.
Te večeri pojavila se i Nadežda Pavlovna, kao da je osetila da je trenutak pravi za svoje komentare. Kada je videla izvod iz katastra, svekrva je zatražila:
— O, sada si vlasnica zemlje! Koliko ima, petnaestari sa trulim šupkom?
— Kuća nije trula, — počela je da se brani Ljuda. — Samo niko nije živeo tu i nije se održavala…
— Ma, daj, nema potrebe, — prekinuo je Valera, razmenjujući poglede sa majkom. — Šalu na stranu. Tvoja kuća će ti biti korisna, kad nešto bude trebalo.
I oboje su se smejali. Taj smeh nije bio kao smeh među bliskim ljudima. U njemu je bilo nečega uvredljivog, ponižavajućeg. Ljuda je osetila kako joj se sve iznutra steže. To nije bio humor — to je bilo preziranje.
