Elya je jedva razlepila kapke. Glava je zujala kao užaren kotao, u grlu su joj grebali mačići, a celo telo bolelo kao da ju je pregazio kamion. Temperatura je tvrdoglavo držala treći dan, a lekovi su skoro da nisu pomagali – samo su na kratko sklonili vrućicu. Dozvala je čašu vode, kad su se iznenada vrata spavaće sobe otvorila sa treskom.
— Još nisi ustala? — glas njenog muža zvučao je oštro, bez trunke topline. — Za dva sata dolaze gosti, a mi nemamo ni zakuske. Ajde ustaj, treba da sprečimo večeru. Koliko će ovo još trajati? I ja mogu da se pretvaram da sam bolestan i ležim ovde, ali ne – radim, a ti si se ponašala kao princeza.
Elya je pokušala da odgovori, ali joj je glas izdao, izgrglio se u hropac.
— Prestani da se pretvaraš, — odmahnuo je Sergej. — Stalno te nešto boli kad se nagomilaju obaveze. Pomeri se!
Izašao je, udarivši vratima tako jako da su se zidovi tresli. Elya je polako ustala iz kreveta, a gnev joj je bio oštriji od ove proklete bolesti.
„Kako to…“
Muš nije pokazivao ni trunke saosećanja. Njegovo mišljenje je bilo da se ona stalno pretvara, namerno glumi bolest samo da bi ništa ne radila. Ironija sudbine – nije bila ovako bolesna već dugo. Obično bi se brzo oporavila. Obično… ali ne ovog puta.
Teturajući od slabosti, Elya je otišla do kuhinje. Progutala je dve tablete umesto jedne, iako je znala da to nije dobro. Odlučila je da izdrži još nekoliko sati – sutra muž ide na posao i ona će konačno moći da se odmori. Vreme je da se ustane i da izađe sa bolovanja. Novac nikad nije suvišan, a ležanje u krevetu joj je dosadilo. Ovaj noćni mora je morao da se završi kad-tad.
„Samo da ne padnem…“ — šapnula je u sebi, držeći se za ivicu stola.
Kako je uhvatila prehladu, Elya nije znala. Verovatno je bila od klima uređaja u kancelariji. Šef je obožavao arktički hladno, pretvarao je kancelariju u zamrzivač. Kolege su bile bolesne, ali on je samo odmahnuo rukom: „Obucite se toplije, ja se ne mogu skinuti.“
Sakupljajući volju, Elya je počela da sprema. Ubacila je meso u brzinski marinadu u rernu, počela da seče povrće. U frižideru skoro da nije bilo hrane – muž nije voleo da ide u prodavnicu, a ona nije izlazila iz kuće već nekoliko dana.
Vreme je prolazilo neprimetno, a prvi gosti su već zvali. Sergej je otvorio vrata, glasno se smejući: „Žena je malo bolesna, ali večera će biti – prsti će da se oblize!“ Njegovi prijatelji su se šalili, razgovarali, a Elya je, držeći se za sto, seckala krastavce, pokušavajući da ignoriše tamne tačke koje su plutale pred njenim očima.
— Wow, šta imamo ovde? — začuo se glas jednog od Sergejevih prijatelja, koji se iznenada pojavio u kuhinji. — Elya, ti izgledaš… tako, ovako. Mogla si da se doteraš. Muškarci su u poseti, lepo je kad lepa žena postavlja sto. Da nisi uhvatila neki egzotični virus?
— Sve je u redu, — nasmešila se Elya zategnuto. — Obična prehlada. Proći će uskoro.
— Pa, pa, — frknuo je gost, uzimajući komad sira sa tanjira. — Serega je govorio da voliš da se žališ i sve preuveličavaš. Nisam verovao u početku, ali sada vidim – bio je u pravu. Moja Maša je prava vatrena čak i sa temperaturom. Nikad mi se ne pojavljuje ovako.
Elya je stajala.
„Sergej… rekao je da ona preteruje?“
Tog trenutka Sergej, već poprilično pijan, upao je u kuhinju.
— Šta stojiš kao stub? — opalio je po njenoj zadnjici. — Da li je meso spremno? Vreme je da se postavi sto, inače ima votke, ali nema zakuske… Nema reda.
U tom trenutku nešto se slomilo u Eli. Pogledala je svog muža na nov način, kao da je skinula roze naočare koje je nosila sve ove godine. Nekada je opravdavala njegovu grubost, uveravala se da nije ništa strašno. Ali sada, umesto da joj dopusti da leži i da otkaže sastanak, iskoristio ju je, dozvoljavajući svojim prijateljima da je zadirkuju. Stisnula je pesnice, podigla pogled i pogledala Sergeja. Ne kao ranije. Drugačije.
Da li je ovaj čovek onaj kojem je dala svoje srce?
Sada nije razumela zašto ga je volela. Kada je odlučila da želi da ide sa njim kroz život? Zašto nije ranije primetila prevaru?
Zašto je bila tako slepa?
Muž je uhvatio prijatelja i odveo ga u dnevnu sobu, ostavljajući ženu da joj na brzinu dobaci: „Nemoj da se koprcaš tamo!“ Elya je izvadila meso iz rerne, stavila ga u činiju i nosila na sto. Tiho je postavljala tanjire, izbegavajući da pogleda goste. Ruke su joj drhtale, oči su se maglile, ali se trudila svim snagama da završi večeru.
— Pa, hajde da ocenimo kulinarske talente naše domaćice? — glasno je proglasio Sergej, podižući čašu.
Jedan od njegovih prijatelja, puniji čovek sa drskim pogledom, ubo je viljuškom meso, odgrizao i odmah se iskrivio.
— Da li si ozbiljan?! — bacio je tanjir sa gađenjem. — Ovo zoveš remek-delo? Tvrđe od đona! Čak ne razumem kako je moguće ovako pokvariti dobar komad mesa.
Sergej se obazreo. Njegovo lice je pocrvenelo. Čak nije ni probao jelo – žena je uvek pravila odlično, ali je odlučio da podrži prijatelja, kako se ne bi izdvojio.
— Elya, šta je ovo smeće što si nam dala?! Ni pse ne bi nahranili takvom gadostima! Čak i izgled je odvratan, a ne ukus!
Njegovo lice je postalo purpurno od besa. Teško je disao, gledajući ženu kao da je želi spaliti pogledom.
— Tako si se raspala da ni večeru ne možeš da spremiš?! — vrisnuo je, skačući sa stolice.
Elya je osetila kako je u grlu zapeo vreo knedla. Pogledala je svog muža — onog koji je trebalo da je zaštiti, da je sažali — i videla samo prezir. Ispostavilo se da je on zapravo hteo da brani samo svoje prijatelje. Dokaže im da je on tu glavni, čak iako je za to morao da zgazi ženu.
Shvatajući da nema nikakve pomoći, Elya je eksplodirala. Podigla je bradu i izazvala muža:
— Da, bolesna sam i jedva stojim, — glas joj je drhtao, ali je zvučao čvrsto. — A ti si zdrav, snažan muž. Pa zašto umesto pomoći, ponizavaš me pred svojim prijateljima?
U prostoriji je nastala tišina. Sergej je ostao ukopan, kao da je ženu video prvi put. Nikada mu nije protivrečila pred strancima. Šta je to sa njom?
— Ti… ovo meni kažeš?!
— Da, — Elya je polako skinula kecelju. — I znaš šta? Pripremi večeru za svoje prijatelje, ako je moja hrana tako odvratna.
Okrenula se ka izlazu. Sergej nije mogao da joj dopusti da ode — smela je da mu izazove pred gostima, povredila je njegov ponos. Morao je da pokaže ko je tu gazda.
— Kuda ideš?! — skočio je i pošao za njom. Dostigao je u spavaćoj sobi, kad je već hvatala za kvaku i zgrčio joj zglob tako da je bol prostrujala rukom.
— Pusti me! — Elya je pokušala da se oslobodi, ali on je stisnuo još jače.
— Razumeš li kako me sramotiš?! — škripi mu zubi dok je zatvarao vrata da gosti ne čuju. — Ja te izdržavam, a ti ni večeru da napraviš!
— Bolesna sam, Sergej! — Elya je prvi put vičući na njega. — Loše mi je, a tebi je stalo samo do tvojih prijatelja?
— Prestani da kukaš! — odgurnuo ju je na krevet. — Uvek imaš izgovore!
Elya je naglo ustala, oči su joj gorele od suza.
— Uvek? Prvi put posle godina sam bolesna, a ti kažeš „uvek“? Ja nisam tvoja sluškinja. I ako za tebe ništa ne značim, zašto smo onda zajedno?
Sergej je zaškripio. Očekivao je nešto drugo od nje.
— Ti… ozbiljno? — njegov glas je zadrhtao.
Elya je ćutke zgrabila torbu, stavila je u nju stvari.
Sergej je počeo da se ljuti. Nije mogao da dozvoli da ode – trebalo je da se izvine, da ga moli da ne bude ljut, a ne da ga izaziva!
— Bez mene ćeš propasti! — škripao je. — Nemaš ni novca, ni krova nad glavom! Kako ćeš živeti? Nemaš nikog! Čak i tvoja majka će stati na moju stranu! Kuda ćeš da ideš? Ko te treba?
Elya je skupila najvažnije stvari i dokumente. Na trenutak je stajala, a zatim se polako okrenula prema njemu. U očima joj nije bilo straha — samo ledena odlučnost.
— Bolje na ulici nego ovde.
Sergej je frknuo, ali je bio bespomocan.
