Jedna mlada žena sa bebom u naručju polako je ušla u mali seoski prodavnicu. Kupila je potrebne stvari, platila i otišla. Dve starije žene sedele su na dugoj, staroj klupi pored zida. Gledale su je, svaka duboko u svojim mislima. Olha je prekinula tišinu: “Kakvo dete! Rastiće i rastiće, dok joj majka ne bude imala pomoć od nje.” “Da bar ne bi čekala ono što čeka mene i moju decu,” odgovorila je Marija, oslanjajući se na krivi štap.
Moj sin je pijanac, sva njegova ljubav je za flašu. Kada nemam novca, on ide po moju penziju. A ako mu je ne dam, može da viče. Nije mogao da spasi svoju porodicu – ista ta flaša mu je stajala na putu. Sada mu niko nije potreban, čak ni njegova majka.
Već ima unuke od svog starijeg sina, ali njegova pamet nije postala mudrija. Kosa mu sedi, a um mu je sve kraći. Ovako je život. Moj pokojni muž je bio isti. Tada sam ćutala, a sada ćutim. Nema ništa čudno u tome što se kaže: ako nisi imao sreće dok si bio mlad, ne očekuj je ni u starosti…
– A vaša ćerka? “Verovatno ću uskoro zaboraviti kako izgleda,” nasmešila se Marija tužno, “i kako je odrasla – blaga, brižna. Moje srce je bilo srećno što će imati koga da se osloni na starost… Razmazila sam je koliko sam mogla, išla sam bosa i oblačila svoju ćerku bolje nego bilo ko drugi. Kupovala sam tkanine i išla kod krojačice Janine. Ona je pravila lepe haljine za Zinu moju. Moja ćerka je bila srećna, a i ja. Niko u komšiluku nije izgledao kao ona. A kada je odrasla i udala se, potpuno se promenila.
Moja blaga devojka je nestala. Sve je bilo pogrešno, ništa joj se nije dopadalo. Onda je otišla u Rusiju, kod svog muža. Prošlo je više od pet godina od njenog poslednjeg poseta. Čak ni ne želi da napiše pismo. A ja idem na poštu svake nedelje, čekajući vesti… Bio je to dugi prekid. Marija je tiho obrisala suze koje su ostavile tragove na njenim naboraima. Olha je tužno protresla glavom, razmišljajući o onome što je čula. Onda je pitala:
“Da li vas ponekad posete unuci?” “Ne, ne dolaze!” Marija je mahala rukom, “Trebali su im baka samo kada nisu imali novca. Štedela je svaki dinar za njih. A moja snaja im nikada nije rekla hvala. “Da li je moja krivica što je moj sin propao? Uostalom, ja sam odgajala decu dok je ona studirala na pola radnog vremena. Ostajala sam budna noću, prala im pelene da je ne bih ometala dok je studirala. Bilo joj je teško tada – njeni sinovi su se rađali jedan za drugim. “Brinula sam se za sve brige.
A sada se čak ni ne pogledaju u moju stranu. Odrasli su, preselili se i više im nisam potrebna. Pogledaj kako su automobili koje voze! A za mene više nema mesta u njihovom životu. Žene su ponovo ćutale. Marija je dugo gledala kroz prozor, gde su se deca bezbrižno igrala pored kreveta sa cvećem. Slab osmeh joj je obasjavao lice, ali duboka tuga ostala je u njenim očima – njen život je bio težak i nepravean…
