Ova priča se desila pre skoro 30 godina.
Počela sam da imam bolove u porođaju i moj muž me je odveo u porodilište. Trebalo je da rodim četvrto dete. Veoma sam želela devojčicu nakon tri dečaka! Moji rođaci su se šalili govoreći da mi trebaju blizanci da budem potpuno srećna.
Činilo mi se da zaista rađam dvoje, jer je porođaj bio veoma težak. Moj otac, Maksym, bio je u porođaju. Kada je došao da bude hranjen, šef odeljenja, moj stari prijatelj, ušao je u sobu.
– „Nina, evo o čemu se radi. Jedna od žena koja je bila u porođaju, koja je ležala na krevetu pored tebe, napisala je pismo o napuštanju za devojčicu. I znam koliko želiš devojčicu. Žao mi je zbog nje, divno dete.
Naravno, možete je zvanično usvojiti ili usvojiti drugo dete, ali znaš koliko je dug put…“
Mogu da kažem da sam razmišljala nekoliko sekundi. Odmah sam se saglasila!
Ali sam odlučila da muž mora da zna istinu. Rekla sam mu sve i odlučili smo da ćemo rođacima reći da su napravili grešku pri vantelesnoj oplodnji i da ćemo imati blizance.
Mogu sa sigurnošću da kažem da nisam zažalila ni zbog jedne odluke u životu. Oksana je odrasla i postala divna devojka. A najzabavnija stvar u ovoj priči je da ona izgleda kao moj muž. Nismo joj rekli ništa Oksani i nećemo to ni učiniti. Mislim da je to najpravednija stvar koju možemo da uradimo.
