— Nema potrebe, sine, — molila je nepoznata starija žena, koju je Artem žurio da odveze u bolnicu, — oni me ionako neće primiti. Više puta sam se žalila tamo… Izgleda da je došlo moje vreme da odem… Ostavite me, sine!
Artem je pažljivo namotao kabl na kolut i stavio ga u kombi. Njegov partner, koji je sedeo za volanom, mahao mu je rukom, požurujući ga. Za kolutom su usledile kutije sa alatom i torbe sa potrebnom opremom. Kada je završio utovar, Artem je umorno uzdahnuo, otresao prljavštinu sa radnih rukavica i seo na suvozačko sedište.
— Idemo, — rekao je lenjo.
— Pa šta, spreman si? — upitao je partner, paljevši motor.
— Kao i obično, — odgovorio je Artem, zakopčavajući sigurnosni pojas.
— Danas si neki posebno ćutljiv, — primetio je partner, skrećući na put.
— Samo sam umoran, — priznao je Artem. — Ovaj posao me iscrpljuje.
— Da, razumem, — klimnuo je partner. — Ali, s druge strane, niko te ne tera. Sam si izabrao ovaj put.
— To je tačno, — saglasio se Artem. — Ali ponekad baš želim da odmorim.
— Svi mi to želimo, — nasmešio se partner. — Ali, nažalost, nema vremena za odmor.
— To je sigurno, — uzdahnuo je Artem.
Tako je počeo još jedan radni dan za Artema. Već treći mesec radio je kao električar, svakodnevno postavljajući beskrajne linije kablova. Nedavno je u njegovom gradu prošao strašan uragan, koji je oborio sve stubove, kao da su šibice. Od tada je život Artema postao beskrajna trka: morao je raditi danonoćno kako bi vratio struju u domove građana.
On i njegovi kolege su skoro živeli na poslu, a kad bi zatvorili oči noću, pred njima su se pojavljivali samo crni silueti kablova, koji su zujali pod naponom. Ipak, Artem se trudio da svoju práci obavlja besprekorno.
Artem je nedavno bio u vojsci i odmah se zaposlio u struci koju je stekao u tehničkoj školi. Nikada nije imao porodicu: bio je siroče i odrastao u domu za decu. Tamo, među drugim napuštenim decom, prošlo je njegovo detinjstvo i mladost. Kasnije je upisao školu, a potom služio u vojsci, radeći u komunikacijama. To je bio njegov prošli život, i Artem je svim silama pokušavao da ga zaboravi. Ali to mu nije baš išlo.
Na kraju su stigli na odredište. Artem je, brišući umorne oči, izašao iz auta. Njegov partner, Mihail, rekao mu je da iznese stvari iz kombija. Miša je provirio iz prozora i zapalio cigaretu.
— Sada dolaze ostali. Moramo da završimo pre njihovog dolaska.
Artem je klimnuo glavom, uzeo kutiju sa alatom i počeo da je iznosi. Miša, posmatrajući ga, pitao je:
— Kako si spavao?
— Loše, — odgovorio je Artem, pokušavajući da drži tešku kutiju. — Opet ti snovi.
— Kakvi snovi?
— Pa, znaš… — Artem je zastao, ne želeći da ulazi u detalje.
Miša se nasmešio:
— Oni o tome kako si postao superheroj i spašavaš svet?
— Skoro, — promrmljao je Artem, pokušavajući da ne prasne u smeh.
Miša je prasnuo u smeh:
— Da li si ikada pokušao da uradiš nešto, osim da sanjaš?
— Pokušavam, — odgovorio je Artem, spuštajući kutiju na tlo. — Ali ne uvek ide.
Kada su izneli sve stvari, Artem je sve složio pored novog stuba i, sedeći na travi, počeo da stavlja “kuke”. Ubrzo je stigao UAZ, pun radnika, a Artem je, popivši kafu, popeo se na stub. Do podneva je on i njegovi kolege uspeli da sprovedu skoro pola kilometra kabla.
— Brže, momci, — požurio ih je njihov šef, koji je došao da proveri napredak. — Šta čekate? Treba da završimo ovaj deo do sutra, a mi još nismo ni pola posla napravili!
Artem je hteo da uputi neku oštru primedbu, ali je odlučio da se ne meša. Nedavno je počeo da radi ovde, i svaki konflikt mogao je da mu se obije o glavu. Potiskujući želju da ismeje šefa, nastavio je da povezuje kablove, vešto koristeći klještima. Šef je, nakon nekoliko minuta, seo u auto i otišao. Svi su olakšano uzdahnuli.
— Konačno je otišao, — rekao je Miša, pokazujući rukom za njim. — Pametan je našao način da se izvuče, vidiš, plan mu gori. Kao da ovde baš odmaramo!
— Naravno, — odgovorio je Artem, ne skidajući oči sa posla. — Mi ovde radimo svaki dan od jutra do mraka.
— Da, da, — nasmešio se Miša. — Ovo je najteži projekat u našoj karijeri! Bez prekovremenog rada ništa.
— Tačno, — klimnuo je Artem, povezujući još jedan kabl. — A on se žuri. Kao da će svet stati ako on nije tu.
— Ma dobro, nemoj da se ljutiš, — mahao je rukom Miša. — Bitno je da je otišao.
— To je sigurno, — saglasio se Artem, brišući znoj sa čela. — Bar imamo nekoliko sati pauze.
— Da, da, — uzdahnuo je Miša. — Ali onda će početi…
— Nemoj da počinješ, — prekinuo ga je Artem. — Hajde bolje da popijemo kafu, kad završimo?
Njegove misli prekinuo je prizor koji se odvijao ispod njega. Pored stuba na kojem je sedeo, prolazila je sagnuta starica u razderanoj odeći. Ljuljala se s jedne strane na drugu, često se zaustavljajući, saginjući se još niže.
— Hej, bako, — povikao je Artem. — Ovde je opasno! Mogu pasti predmeti odozgo!
Starica nije reagovala.
— Čuješ li? Opasno je tu! Prođi brže! — povikao je još glasnije. Starica je konačno čula i krenula dalje, ali je nekoliko metara kasnije pala i ostala ležati.
Artem, videvši to, brzo je sišao dole. Skidajući “kuke”, potrčao je ka starici i okrenuo je na leđa. Ugledavši njeno bledo lice sa plavim usnama, prestravio se.
— Srce… — prošaptala je, ne otvarajući oči. — Srce boli…
Podigavši je u naručje, Artem je potrčao ka automobilu. Položio je staricu na zadnje sedište, a sam seo za volan.
— Trebalo bi da pozovemo hitnu, — započeo je Miša, koji je dotrčao do njega.
Artem ga je oštro zaustavio:
— Nemamo vremena za čekanje! Vozimo u bolnicu!
Upalivši motor, krenuo je naglo i pojurio ulicom.
Na putu je Artem setio jednog događaja iz vojske. Jednom prilikom, dok su trčali u maršu, jednom momku iz njegove čete postalo je loše. Pao je, hvatajući se za srce, a Artem i njegovi saborci su ga nosili do vozila na improvizovanim nosilima od automatskih pušaka. Momak je zvao Serjoža, i preminuo je na putu do bolnice. Kasnije se saznalo da je imao urođeni srčani poremećaj, zbog kojeg ga nisu smeli primiti u vojsku. Artem se sećao kako je Serjoža dahće, držeći se za levi bok, i pomera usne koje su bile plavičaste. Sada je ista stvar radila nepoznata starica koja je ležala iza njega. I sada je Artem svim silama nastojao da ne dozvoli da je zadesi sudbina kao Serjožu.
Zaustavivši vozilo ispred gradske bolnice br. 1, Artem je izvadio staricu iz auta i utrčao unutra. Njegov krik se odjeknuo zgradom dok je čekao osoblje. Posle nekoliko minuta, spustila se sestra i, prišla mu, nezadovoljno pitala zašto pravi toliko buke.
— Pa šta, ne vidite li? — izgovorio je retoričko pitanje.
Sestra je lenjo mahnula rukom prema hodniku.
— Prijemni deo je tamo, — izgovorila je ravnodušno. — Tamo idite.
Artem se tresao od gneva. Pažljivo je spustio staricu na niz stolica i počeo da opominje sestru.
— Nema vremena! — vikao je. — Ona umire!
Sestra je tražila dokumenta bolesne žene. Artem je frenzično počeo da pretražuje njene džepove.
— Ništa nema, — rekao je, podižući glavu. — Ni dokumenata, ni zdravstvene knjižice.
Sestra je samo slegla ramenima.
— Bez njih je ne možemo primiti. Pravila su
jasna.
Artem se okrenuo, nervozno trljajući čelo.
— Molim vas, — govorio je. — Bar je odvedite na ležaj. Hvala, samo… Ne možete je tako ostaviti!
— Zakon je zakon, — odgovorila je sestra. — Ne možemo je primiti. Ako nemate potrebnu dokumentaciju, morat ćete da potražite pomoć negde drugde.
Artem je uzeo staricu u naručje i okrenuo se ka izlazu. Gledajući kroz prozor bolnice, ugledao je automobil, te shvatio da ne postoji druga opcija.
— Nemojte joj ništa reći! — povikao je sestri.
Zatvorivši vrata, pošao je ka autu sa staricom. Zamišljajući samo jedno, jedno pitanje: Gde da potraži pomoć?
