Zašto je Inna plela benkice, ni sama nije znala…
Ćerki je bilo 40 godina, udovela je pre dve godine, a nije stigla da rodi decu. Prošle godine se opet udala.
Muž joj je bio mlađi i želeo je da još malo žive za sebe.
Sin je odavno otišao u Ameriku i nije planirao da se vraća.
Bratanici i sestrići su odrasli, ali su još bili mladi za decu.
Verovatno je samo naišla na lepu pređu, lepu, letnju, latvijsku.
Uzela je samo jedno klupko. Boje su bile čarobne, nežne.
Mislila je — sebi za prsluk.
Kupila je tanke igle, kukicu, i počela da plete.
Ni sama nije primetila kako je isplela male benkice. A pređe je još ostalo.
Do večeri je napravila i kapicu, a sutradan male pantalone s tregerima i džemperić.
Inna je izvadila veliku kutiju s dugmićima, izabrala lepe, male, u obliku bubamara.
Zatim je otišla u kupatilo, napravila rastvor za pranje vune i pažljivo oprala set, uzdišući: „Tako ću i umreti, a da ne držim unuke u naručju.”
Inna je stavila oprane stvari na rašireni frotirski čaršav: „Ali negde u svetu postoji dete kome će ovo trebati.”
Otvorila je laptop i počela da traži domove za nezbrinutu decu u svom gradu.
Čitala je.
Obukla se i otišla u prodavnicu.
Kupila još pređe, ovog puta u plavim tonovima, i ponovo sela da plete.
Napravila je komplet za dečaka.
Pa je isplela deset pari benkica i deset toplih kapica.
Sve su bile različitih boja.
Inna je otišla u Dom za nezbrinutu decu.
„Bez sertifikata ne možemo da primimo”, rekla joj je službenica, „bolje biste uradili da ste doneli pelene, uvek su potrebne.”
A Inna je samo stajala i plakala.
„Dobro”, rekla je žena, „snaći ćemo se nekako. Hajde, obujmo ih u vaše benkice.”
Inna je uzimala bebe u naručje, ljubila njihove nežne obraščiće, pričala im nežno: „Prave male mrvice. Treba im mama.”
Obuvala im benkice, starijima je probala kapice.
Zatim je otišla kući.
Muž je kasno stigao s posla, pitao je kako je prošao dan.
Nije znala šta da mu odgovori. Ručak nije bio gotov, frižider prazan.
„Eto, plela sam benkice za Dom za nezbrinutu decu. A oni rekli da su pelene potrebnije”, rekla je Inna i pogledala muža.
„Dobro”, odgovorio je on, „hajde sad da skuvamo krompir, a sutra ćemo kupiti pelene.”
Inna je uzela šerpu i počela da pere povrće.
„Neće nam dati dete, mi smo stari, meni je 61, tebi 62.”
„Možda i neće, ali vrata nisu zakucana, možemo da se dogovorimo. Da dolazimo, pomažemo. I da pletemo benkice, čarapice. Uvek će trebati.”
„Tamo ima jedan par, dečak i devojčica, blizanci, plavokosi. Imaju skoro dve godine. Mislim da će im odgovarati oni kompletići koje sam napravila, možda su malo veći, ali deca brzo rastu. I benkice će im taman biti, isplela sam ih kao male patikice.”
„Hajde da odemo zajedno”, rekao je muž. „Ja ću da se dogovorim. Bićemo im u poseti.”
I dogovorili su se.
Četiri meseca Inna i muž su bili volonteri.
Inna je isplela još novih kompletića i benkica, za kasnije, kako deca budu rasla.
Blizanci su je već zvali „mama”.
Ali jednom kad su došli, dece nije bilo.
„Zamislite, usvojili su ih, oboje. Napravili smo im slike u vašim pletenim kompletićima, i tog istog dana su nas pozvali budući roditelji. Mesecima su pripremali dokumenta. Danas ujutru su ih odveli.”
Inni su zasuzile oči.
„Pa što sad plačeš, ludo moja”, rekao je muž, „treba da se raduješ.”
Pozvala ih je ćerka.
„Mama, možete li ti i tata da dođete kod mene? Treba mi pomoć.”
„Pokvarila se slavina?”, pitala je Inna, „ili su vas opet poplavili komšije?”
„Treba da se sklopi krevet”, odgovorila je ćerka, „kad dođete, ne zovite, otvorite svojim ključevima.”
„Dobro, doći ćemo.”
Seli su u svoju Volgu i krenuli.
Ćerkin trosoban stan blistao je od čistoće.
Iz kuhinje se širio prijatan miris.
Inna i muž su se izuli i obuli papuče.
„Operite ruke i uđite u sobu”, viknula je ćerka, „dolazim odmah.”
Seli su na kauč i počeli da gledaju vesti.
Odjednom ih je muž gurnuo laktom.
Inna je podigla pogled.
U vratima je stajao zet, Dima.
Na rukama je držao one iste blizance, obučene u pletene kompletiće i male patikice koje je Inna isplela.
Dečak je držao parče jabuke, a devojčica, umazana po obrazima, smeškala se i pokušavala da zagrize.
Dima se smeškao.
„Ne znam ni kako da vam kažem… Uglavnom, sad imate unuke. Nismo vam ništa govorili, nismo znali hoće li sve uspeti s papirima. Sad će doći Žana, kuva im kašicu.”
Utrčala je rumena Žana.
„Mama, tata, upoznajte se, ovo su Tanja i Volodjenka. Njihove slike sam videla na stranici ‘Deca čekaju’. Oni su blizanci, kao ja i brat. I imaju iste takve benkice kao što si nama plela. Sećaš se, na slici kad smo imali dve godine? Pokazala sam Dimu, a on je rekao — uzimamo ih.”
Dima je spustio decu na pod.
Oni su potrčali ka Inni, pružajući ručice i vičući: „Mama, mama!”
Inna ih je privila uz sebe i ljubila, brišući suze:
„Nisam ja mama, ja sam vaša baka, baba.”
I ponavljala: „Baba, baba, baba.”
Muž se nasmejao:
„A sad što plačeš? Treba da kupimo još vune.”
