Imam rođake u gradu. Često dolaze kod nas na selo leti. Ručaju kod nas i odlaze, nikada im nismo zamerali ni komadić hleba. Moja mama nikada ništa nije štedela za njih. Kada su odlazili, ona je sa njima slala džak krompira, voće, šargarepu, čak je svinju specijalno klala da gradski rođaci ne bi trošili pare.
A zauzvrat nisu dobili ni “hvala”. Zovu nas svaki vikend i žale se na život. Kažu da im novca nikako ne dovoljno. Pa to i nije iznenađujuće, tetka prima penziju, njen sin je običan električar, a žena mu čistačica u fabrici. Žive od plate do plate. Ali kada dođu na selo, pri svakom prikladnom trenutku ne zaborave napomenuti da su oni gradski, a mi seoski.
Gađaju se odvratno na stajnjak, ali jedu naše voće i povrće bez obzira. Kažu da im je gadno brinuti se o stoci, ali jedu roštilj od iste te stoke. Rođaci prave od sebe nešto što nisu. Kada odlaze, kažu da se možemo osloniti na njih. Kada je mojoj mami postalo loše i trebalo je da ide u grad na preglede, setila sam se njihovih reči. Pozvala sam ženu drugog rođaka.
Trebalo nam je da prespavamo dva dana kod nekoga, jer su pregledi bili skupi, a nismo imali dovoljno za hotel. Rođaka nije odbila, ali poslala je cenovnik: noćenje – 200, hrana – 150, kulturne aktivnosti na svoj trošak. Bila sam zatečena njenom drskošću. Znači, dolaziti kod nas, jesti od jutra do večeri bez prestanka – besplatno, a ostati kod njih dva dana – odmah treba platiti. Pozvala sam roditelje muža i tražila pomoć od njih. Posle toga nisam kontaktirala rođake.
I evo, već je leto i oni, kao i obično, došli kod nas na selo. Počeli su izlaziti iz auta sa celom porodicom. Mama je otrčala da ih dočeka, ali sam je zaustavila. — Zdravo, dragi rođaci. Stigli ste tačno na vreme, mama je pripremila sarme. Samo što su se cene ove godine promenile. Dakle, cenovnik za jedan dan po osobi: noćenje – 500, hrana – 700; kako god, sve je prirodno, naše, pa je i cena odgovarajuća.
Ako se slažete, uđite, ako ne, znate put nazad u grad. Oči su im iskočile. Njihovom besu nije bilo kraja. Seli su u auto i otišli nazad u grad. Mama mi je govorila da to ne može tako, ipak su to rođaci. Ali ja mislim da sam postupila ispravno. Zašto njima može, a nama ne može? Kakvi su to dvostruki standardi? Mi ceo život radimo na njivi ne da bismo nekog besplatno hranili.
