Oleg i ja smo u braku već skoro pet godina. Decu još nemamo, a u skorije vreme ne planiramo. Usput, upoznali smo se na poslu. Oba smo sa mužem poslastičari. Na početku naše karijere radili smo u istom poslastičarskom radionici. Sada smo oboje napustili posao u tuđoj radionici i osnovali sopstveni biznis. Uprkos raširenom mišljenju, sopstveni biznis zahteva mnogo više energije i vremena. Ali, mi, uprkos svemu, veoma volimo svoj posao.
Imamo veoma zauzet raspored, profesionalci smo u svom poslu, i naručuju nam torte za svoja slavlja veoma poznate ličnosti. Najčešće su to ogromne torte koje zahtevaju mnogo rada. Naš posao nije organizovan kao preduzetnička firma sa mnogo radnika, radimo samo muž i ja, a imamo i dvoje pomoćnika. Na tome se završava naš tim. Dakle, ne radimo na proizvodnim razmerama. U nekim smislu to je naša prednost, jer svaki porudžbinu radimo vrlo pažljivo.
Ne znam zašto su rođaci odlučili da, ako nemamo decu i imamo svoj posao, zauvek treba da obezbeđujemo celu rodbinu sa slastičarskim proizvodima.
Isprva je bilo veoma neprijatno odbiti bliske, ali kada mi je mama nazvala sa zahtevom – da, tačno, zahtevom, a ne molbom – da sutra napravim tortu za nekog trećeg rođaka, shvatila sam da je vreme da se nešto menja.
– Mama, imamo sutra važno narudžbinu, ne možemo.
– Kako ne možete? Odložite tu narudžbinu, rodbina bi trebalo da bude važnija od svega.
Počela sam detaljno objašnjavati zašto to ne mogu da uradim. Da li je to ubedilo moju mamu? Ne. Na kraju je počela da viče na mene:
– Kakva si ti egoistkinja, Svetlana! Ja te nisam tako vaspitavala! To sam zaslužila. Gotvih sedam godina nikada nisam odbijala u takvim situacijama, a sada, samo jedan put da odbijem, postala sam egoistkinja.
