Moja devojčica Nadiya je išla u četvrti razred. Bila je odgovorna i savesna učenica. Učiteljica ju je stalno hvalila i stavljala je za primer. Dobra učenica, stigne da ide na sekcije, pomaže školskim prijateljima sa domaćim, stalno učestvuje u školskim takmičenjima i olimpijadama – naša i tatina ponos. Živeli smo blizu škole, 15 minuta pešice, ali ipak smo brinuli kad se vraćala sama. Često je ostajala na sekcijama, pa je izlazila kasno. Kad je bilo moguće, tata je išao da je dočeka, a uglavnom je Nadiya išla sa našom komšinicom Sonyom. Išle su u paralelne razrede. Sećam se, tog prolećnog dana bilo je lepo sunčano vreme.
Napolju je bilo tako prijatno da sam želela da duže uživam u prirodi. Već sam išla kući s posla kada me pozvala moja ćerka:
– Mama, danas je tako divan dan. Mogu li posle škole da idem u park sa Sonyom?
Nisam videla razlog da joj uskratim, tim pre što svež vazduh joj sigurno neće škoditi. Stalno je sedela nad lekcijama. Bližilo se večer, večera je bila spremna, muž se vratio s posla, a Nadi još nije bilo. Počeli smo da je zovemo, ali uzalud: telefon joj je bio isključen. Počela sam da razmišljam da se možda nešto loše desilo. Moj muž je video kako panikujem i brinem. Prvo me je smirivao, govorio da su devojčice zaigrale, izgubile osećaj za vreme, a onda je i on počeo da se nervira.
Nismo imali broj Soninog telefona, pa smo odlučili da odemo do komšija i pitamo ih – možda oni znaju gde su deca. Kako sam se iznenadila kada su vrata njihove kuće otvorila sama devojčica.
– Gde je Nadya? – odmah sam nasrnula na dete, čak se nisam ni pozdravila.
– Vaša ćerka je sela u auto sa nekim strancem i otišla s njim u nepoznatom pravcu, – rekla je naša mala komšinica. Moje srce je na trenutak prestalo da kuca, a duša je pala u pete. Moj muž je čvrsto stisnuo šake. Videla sam kako na njegovom licu igraju vene. Stajali smo veoma nervozni i nismo znali kuda prvo da trčimo. U glavi su mi se odmah pojavili strašni prizori. Da li su mi dete oteli? Naša uzbuđenja su na trenutak razbila buka iz auta.
Neko je stao ispred naše kuće i glasno zaškripi. Mi smo odmah potrčali tamo. U dvorištu je parkirao skupoceni automobil. Stakla su bila zatamnjena, pa nismo odmah shvatili ko sedi za volanom. Na duši je postalo mirno kada je iz zadnjih vrata istrčala naša devojčica sa sladoledom u rukama.
Ispostavilo se da je moj brat, koji je otišao da radi u inostranstvo, odlučio da nam napravi iznenađenje i nije rekao da se vraća kući. Kada je prolazio pored parka u kojem su se igrale devojčice, prepoznao je svoju nećaku i pozvao je kod sebe. Devojčica je od radosti uskočila u auto, ništa nije rekla prijateljici, i otišle su po sladoled. Te večeri smo se dugo smejali ovoj priči, ali smo devojčici naredili da to nikada više ne radi. Dobro je to – što se dobro završilo.
