Kada sam bila još sasvim mala i išla u školu, mama me uvek tako mirno budila ujutro. Spremala mi je ukusan doručak, a sa sobom u školu davala još i mirisnu buleticu, koju je ona tako volela da peče za tatu i nas sa bratom, jer je znala da nam se jako sviđa.
Kada sam odrasla, otišla sam da studiram u grad koji je bio nekoliko stotina kilometara udaljen od mog doma. Na studije sam morala da krenem u pola devet, a mama na posao do deset.
Ali svako jutro mama je zvala, budila me za školu i pitala da li imam nešto da pojedem za doručak, i da se oblačim toplo u hladno vreme. Prošlo je mnogo godina od tada, danas imam porodicu, ćerku, ali svako jutro počinje sa maminih pozivom.
Ona ustaje rano i odmah mi zove. Zanima se za moj život, pita za porodicu i moli me da ne zaboravim da doručkujem. Moja mama već nije mlada, ali sada ja sa tolikim nestrpljenjem čekam njen poziv svako jutro, kao nikada ranije.
A duboko u duši se plašim da će jednog dana doći dan kada mi mama više neće zvati, i ja više neću biti dete, moj život će biti drugačiji.
Čitajte svoje mame, volite ih i budite strpljivi prema njima, naročito kada stare. Nažalost, mame nisu večne.
