Bili smo bezdečjna par. Mnoge godine smo pokušavali da dobijemo decu, ali nije išlo. I tokom deset godina zajedničkog života, navikli smo se na tu pomisao. U nekom trenutku smo osetili da smo zreli za pravu porodicu. Porodicu sa decom. I tada smo ozbiljno počeli da razmišljamo o usvojenoj deci.
Tako smo počeli povremeno da obilazimo dom za decu. Najviše mi je ostala u sećanju jedna devojčica po imenu Liza. Imala je sedam godina. Počela sam da obratim pažnju na nju, da posmatram kako se ponaša prema drugim decacima i odraslima.
Ova devojčica me je od samog početka nečim zadivila. Čim sam je videla, moje srce je poskočilo, i nisam više gledala na druge dečake. Ali bila je jako stidljiva, teško je ulazila u kontakt i bežala je od mene.
Razumela sam da joj je potrebno vreme, pa me to nije zaustavilo. I išla sam tamo iznova i iznova. Međutim, prošlo je nekoliko meseci, ali ništa se nije promenilo. Imala sam ogromnu želju da je obavijem ljubavlju i pažnjom i da joj pružim pravu porodicu.
Voljela sam je odmah, ali ne možeš je silom voleti. I jednog dana sam odlučila da je posetim poslednji put i oprostim se od nje. Zagrlila sam je i rekla: – Jako sam želela da postanemo porodica, ali vidim da ti ne želiš da budem tvoja mama. Verovatno se više nećemo videti. A onda je ona tihim glasom rekla: – Ne treba, mamo. Ne idi! I počela da plače.
Od tog trenutka nikada je više nismo razdvojili. Kasnije mi je Liza ispričala da se plašila da ćemo postupiti sa njom kao što je jedna teta postupila sa njenom drugaricom. Ispostavilo se da su njenu drugaricu usvojili, a zatim je vratili sa rečima: – Nije nam potrebna takva nemirna devojčica koja ne spava noću i stalno plače. U tom trenutku sam shvatila kakav je strah osećala sve ovo vreme i koliko joj je bilo teško.
