Sa sedamnaest godina sam se viđala sa dečkom. Tada sam upravo upisala tehničku školu. Već na poslednjoj godini smo počeli da pričamo o braku. Pred diplomiranje, saznala sam da sam trudna.
Moj dečko je jednostavno pobegao u drugi grad. Njegovi roditelji su odbili da mi daju njegove kontakte i počeli su da šire glasine kroz svoju rodbinu da sam “ostala trudna od nekog drugog”. Moji roditelji su me izbacili iz kuće, rekavši da se ne vraćam bez muža. Drugi rođaci su se takođe okrenuli od mene. Ostavila sam se potpuno sama.
Do tog trenutka sam već završila školu, našla posao, ali plata mi je bila smešna. Nisam mogla da iznajmim stan, živela sam u studentskom domu, jela najjeftiniju hranu.
Da bih preživela i rodila dete. Bilo je to od takve hrane, ili zbog nervne napetosti, ali doživela sam spontani pobačaj. Otišla sam iz bolnice, našla sam drugi, mnogo profitabilniji posao. Kasnije sam upisala i završila univerzitet na daljinu. Za to vreme sam već sakupila dovoljno novca da kupim stan.
Napravila sam neku karijeru. Sada imam još veću platu. Potpuno sam samodovoljna osoba, što se tiče materijalnog aspekta. Ali i dalje me povređuje izdaja, kada se setim svoje priče i izgubljenog deteta.
Pre dva ili tri meseca, momak koji me je napustio u teškom trenutku, vratio se u naš grad. Negde je saznao moj broj telefona i sada zove, izvinjava se za sve što mi se desilo tih godina, uključujući i njegovu krivicu. Želi da obnovimo vezu. Moja porodica takođe pokušava da obnovi porodične veze koje su sami prekinuli.
Saznali su da sam postigla uspeh u svojoj karijeri, da sam uspela da kupim stan. Nadaju se da ću shvatiti i oprostiti. Uzaluđ se nadaju. Nikome, ni svojim rođacima, ni mom bivšem momku, ni njegovoj porodici i prijateljima, nemam nameru da oprostim. Neka se ne
