Ova priča desila se pre skoro godinu dana. Išao sam iz prodavnice kući kroz park. I odjednom sam čuo uplašeni ženski krik:
– Denis, odmah se skloni od psa!
Okrenuo sam se i zanemeo. Mali dečak je radosno grlio velikog, prljavog lutalicu. Pas je izgledao jednostavno užasno. Počeo sam da razmišljam: kako mogu pomoći tom detetu? Može li se izvući iz ove situacije? Počeo sam polako da prilazim. Pas je počeo da reži na mene. U tom trenutku dečak je uspeo da ubaci svoju malu ruku u psa’ s usta. Od toga su svi bili u šoku: i sam pas, i ja, i mama deteta. Nismo znali šta da radimo.
– Kakav si ti Holosha! Ti si prljav! Hajde da idemo kod nas. Plivaćemo zajedno u kadi! Hajde! Idemo, holosho ti, pse! – veselo je rekao dečak psu. Pas je odjednom otrčao negde, ali se ubrzo vratio. Za to vreme, mama deteta i ja smo uspeli da dotrčimo do njega i uzmemo ga u ruke. Pas je doneo kao poklon dečaku veliku kost. – Ula! To je on meni doneo poklon! Rekao sam ti da je on jako holoshiy. Mama, hajde da ga uzmemo kod nas. On će biti moj dug! Pravi!
Prošla je godina. Već sam zaboravio ovu priču. A onda sam ponovo išao kroz ovaj park kući i video istog tog psa, samo čistog i na povodcu, sa lepim ovratnikom. “Kako je neverovatno kako život zna da bude!”
Takvi slični spolja psi, ali imaju tako različite sudbine! Zanimljivo, da li je još uvek živ taj pas?
Išao sam dalje i odjednom čuo poznat veseli glas:
– Dlužok, kupili smo ti veliku kost. A još smo kupili i kobasice. Ne brini, sigurno ću podeliti s tobom! Biće kod nas pravi praznik danas! Plavkuća, Klutje!
Okrenuo sam se i shvatio: predamnom je bio isti onaj dečak i njegova mama. Ispostavilo se da su ipak tada uzeli tog dobrog psa kod sebe. Sada u ovom svetu žive mnogo srećniji ljudi: dečak, njegova mama i, naravno, ja; a tu je i vrlo srećan pas o kojem se sada divno brine i kojeg sada svi mnogo vole.
