Stojeći na balkonu, Natasa sa žaljenjem gledala svoju svekrvu koja je sedela u tami na klupi ispred ulaza: da je pozove, ili da ne pozove? Ako bi pokušala da je pozove, Marija Matvijevna bi podigla glavu i klimnula – kao da kaže, još malo ću da sedim. Svekrva je izlazila da diše svež vazduh samo kada je klupa bila potpuno slobodna: gradske razgovore svojih vršnjakinja – o komunalnim uslugama, o skupu hrane i drugim stvarima – nije razumela. Provela je ceo život na selu i već dve godine mora da živi sa sinom i snahom.
– Sasvim je mama popustila, – uzdahnula je Natasa, obraćajući se svom mužu. – Već je vreme da ispunimo njenu želju.
– Još malo da čekamo, nije još sve spremno da je preselimo! – odgovorio je muž. Pre dve godine, Mariji Matvijevnoj je izgorela kuća, ostao je samo temelj.
Pored kuće izgorelo je sve – šupa sa kokošinjcem i kockama, mala plastenika. Tada je bila na pijaci i prodavala krastavce i paradajz sa svog vrta. Da li je žica pregorela, ili je neki električni uređaj Marija Matvijevna zaboravila da isključi, ali plamen je brzo izbio, zahvaljujući jakom vetru, i jadna žena je došla na pepeo. Zemljaci su dugo pominjali, kako je trčala po crnom dvorištu, umazana u čađi i vrištala od bola. Živela je sama, sem koka niko nije stradao, ali kuća je bila njeno glavno bogatstvo. Nakon što je Marija Matvijevna preživela moždani udar, sin Vanja i snaha Natasa su je uzeli kod sebe. Dugo vremena žena je ležala poluparalizovana, ali kasnije je počela da hoda.
– Mama, ležite još malo, štetno je da toliko hodate, – molila ju je Natasa.
– Ne, sada nisam saglasna, a potom ću otići kod sebe na selo, – odgovarala je svekrva.
Svi su tada odlučili da je Marija Matvijevna poludela. Možda se ne seća šta se desilo? Svi članovi domaćinstva su pokušavali da saznaju od nje.
– Mislite da sam poludela? – s osmehom je pitala svekrvu Natasa.
– Ma ne, sve se sećam, da je kuća izgorela, da sam ležala u bolnici. Razmišljam, daću da živim kod susedke, Poline, ona je takođe sama, ja ću joj pomoći u domaćinstvu, a penzija mi je već nešto akumulirana, pa ću ponovo polako da gradim. Znam da vi isto ne živite bogato, a evo, unuka raste, a ja zauzimam njenoj sobu. Suvišna sam ovde.
Niko nije želeo da joj kaže da je njena susedka i prijateljica baba Polina nedavno umrla, a njen kuća je sada podeljena među rodbinom, koja preti tužbama. Svi su se bojali novog moždanog udara.
Polina je bila najbliža osoba za Mariju, ne samo duhovno, već i zato što je živela najbliže. Takođe, Marija Matvijevna imala je voljenu mlađu sestru Anju, ali ona je živela na severu, gde je klima bila veoma surova. A tu su bila dva sina – Vanja i mlađi Dima, dok je Mityka stalno bio po morima, jer je bio mornar-motorista, stalno na putu. Najviše je Mariju Matvijevnu opterećivalo to što je živela u sobi unuke-studentkinje, koja nije mogla da dovede svoje prijateljice. Nekako joj se činilo da devojke obavezno treba da se okupljaju kod nekog kod kuće.
– Bako, to više nije to vreme, sada sve komuniciramo preko interneta! – objašnjavala je unuka Ljuda baki.
– Pa šta je to za komunikacija? – čudila se baka. – Čaj ne mogu da popijem.
Osim što je ograničavala unuku, Marija Matvijevna nije želela da smeta sinu i snahi, videla je da žive skromno. Trudila se da ne bude teret i pomagala im u čišćenju i kuvanju, ali kako to radi snaha, nije uspela – i baka se teško kreće, a leva ruka je loše slušala.
Kada je saznala za babu Polinu, dugo je plakala, a onda je rekla:
– Deca moja, ne ljutite se, ali odlučila sam: smestite me u dom za stare. Ivanko, imaš punomoćje, još sam ti je u bolnici napisala, možeš da rešavaš sve ove stvari za mene. Molim vas, stvarno želim, bar ću imati s kim da razgovaram. A ako je skupo da se tamo smestim, prodajte moju parcelu. Možda neće puno da vredi, ali bar nešto!
Natašino, Vanjino i Ludino nezadovoljstvo nije imalo granica, ali baka ih je postepeno privikavala na tu misao. Vanja je, navodno, počeo da se bavi dokumentima za dom za stare i rekao da je prodao zemlju, ali je bilo mnogo birokratije. Dao je novac direktoru, ali on je i dalje odugovlačio, čekajući kada će doći njegov red. Ali evo, već je prošlo puno vremena, skoro je jesen, i Marija Matvijevna je želela da se preseli, da ostavi decu i unuku na miru. Kada je Marija Matvijevna nakon svoje večernje šetnje došla kući, odmah je rekla sa vrata:
– Vanja, ako me u ponedeljak ne odvezeš u dom za stare osobe, ja ću nekako sama da odem, da znaš! Sama ću otići kod direktora i reći: dajte mi krevet, novac ste već primili, država je dužna da me obezbedi! – Ceo vikend Vanja je negde nestao. Pojavio se u nedelju kasno uveče, nešto nervozno šaputao sa Natashom i rekao majci da se spakuje – sve je dogovorio sa direktorom doma za stare osobe, sutra će imati krevet, i čak, navodno, svoju sobu. Ujutro su otišli starom Vanjinom „Ladom“. Marija Matvijevna nije mogla da razjasni – zašto sin vozi auto ka njenom selu, ako treba da idu u potpuno drugom pravcu.
– Mama, tamo su iskopali put, sada se mora ići obilaznicom! – odgovorio je Vanja.
– Dobro! – pomislila je Marija.
Već su bili blizu poznatih susednih sela i već pred selom u kojem je Marija Matvijevna živela pre dve godine.
Starica je instinktivno zatvorila oči – nije želela da vidi poznate uličice i onu prodanu parcelu na kojoj je živela pre dve godine. Zatvorivši oči, osetila je da je auto usporio i ulazi u neka vrata. Morala je da otvori oči. Auto je ulazio na njenu parcelu sa novom kućom od crvene cigle, a kod vrata je stajala i smešila se njena sestra – Anuška. Delovalo je kao da Marija Matvijevna gubi svest, sve je pred njenim očima pomešano. Kada su je otreznili, poljubila je svoju sestru, a zatim joj je bilo objašnjeno sve, čak i kako je skoro pokvarila ceo iznenađenje.
– Mama, niko nije planirao da proda zemlju, a novu kuću smo odlučili da gradimo odmah! – objasnio je Vanja. – Ništa ti nisu hteli da kažu, samo smo uzeli kredit, a Mityka je poslao dobru svotu novca, ovde je bilo takvog komfora i gradnje – ohoho! Sada imaš tri sobe, veliku kuhinju sa verandom, dvofazni kotao, tuš, WC.
Tačnije, imaš ti i teta Anja – ona je već šest meseci ovde, došla je sa severa da živi zauvek, bavila se unutrašnjim radovima, takođe je čekala susret s tobom, ali je čekala – ipak iznenađenje! Ali da si čekala još dve nedelje, štala bi bila potpuno završena sa kokošinjcem, ali ti nisi želela da čekaš! A Mityka bi došao za dve nedelje, a ti si sve planove pokvarila!
Marija Ivanovna je plakala i smeštala se, grlila jednu po jednu sestru, sina, snahu, unuku i nije znala kako da im se zahvalim. Pa, ko je znao da ovakvo iznenađenje spremaju? Pa zašto su ćutali – skoro su se drugi put i moždani udar desio od sreće! Kakva je to radost kada imaš ovakve rođake!
