Nakon što je moj sin završio školu, odmah je otišao u vojsku, a kasnije je upisao univerzitet u prestonici.
Njegov život tamo bio je toliko dinamičan da je retko dolazio kući u posetu. Razumeo sam da je u velikom gradu imao više mogućnosti. Pre deset godina moja supruga nas je napustila, ostavivši me da živim sam u malom dvosobnom stanu.
Želeo sam da čujem smeh svojih unuka, ali moj sin i njegova žena bili su zauzeti poslom i vaspitanjem dece u velikom gradu.
Bio sam kod njih na krštenju, a posle godinu dana su me posetili na nekoliko dana, ali su potom prestali da dolaze. Još smo pričali telefonom, ali naši razgovori su bili kratki. Pre dve godine odlučio sam da ih posetim ponovo za sinov rođendan. Mesecima sam skupljao novac i putovao vozom do grada gde su živeli.
Kada sam stigao, sin me je dočekao na peronu i odveo do njihovog stana. Živeli su u lepom i skupom kraju, a stan je bio prazan jer je snaha bila na poslu, a unuke u vrtiću. Sin mi je objasnio sve, a zatim otrčao na posao.
Ručao sam i odspavao dok se deca nisu vratila kući. Nisu bili sigurni da li bi me zagrlili jer su me retko viđali, ali su postali srdačniji kada su dobili poklone. Tokom sledećih nekoliko dana osećao sam se kao stranac u njihovom domu.
Skoro da nisu razgovarali sa mnom i davali su mi picu za večeru.
Ujutro, na dan mog odlaska, niko nije primetio da idem, osim mog sina, koji je te večeri pozvao da pita zašto im nisam rekao da odlazim. Rekao sam mu istinu — osećao sam se kao stranac u njihovom domu. Kada sam se vratio u svoj grad, morao sam da izmišljam priče komšijama o tome kako je prošla poseta, jer me je bilo sramota da pričam istinu.
