Ana Petrovna je sedela u bolničkom parku na klupi i plakala. Danas je napunila 70, ali ni sin ni kćerka nisu došli, nisu je ni pozdravili. Istina, komšinica iz sobe, Evgenija Sergejevna, pozdravila je i čak joj poklonila mali poklon. A još je i sanitarka Maša počastila jabukom za rođendan.
Pansion je bio pristojan, ali osoblje je uopšte bilo ravnodušno. Naravno, svi su znali da su ovde stari dovođeni da dožive svoj vek, deca koja su ih smatrala teretom. I Anu Petrovnu je doveo sin, kako je rekao da se odmori i leči, a zapravo joj je smetala snahi. Jer stan je bio njen, kasnije je sin nagovorio da napiše poklon-pismo na njegovo ime.
Kada je tražio da potpiše papire, obećao je da će živeti kod njega kao i do tada. Ali, u stvarnosti, bilo je drugačije — oni su odmah sa celom porodicom prešli kod nje i počeo je rat sa snahom. Snaha je bila stalno nezadovoljna — nije dobro spremila, ostavila je prljavštinu u kupatilu i mnogo drugih stvari. Sin se isprva zdušno stao zauzimati za nju, a zatim je prestao, počeo je i on da viče na nju. Onda je Ana Petrovna primetila da su počeli nešto da šapuću, a čim je ulazila u sobu — ćutali bi. I tako je jednog jutra sin započeo razgovor o tome da treba da se odmori i leči. Majka mu je pogledala u oči i gorko ga upitala:
U dom me šalješ, sine?
On je pocrveneo, počeo da se pomera i sa krivicom odgovorio:
Ma, šta ti je, mama, to je samo sanatorijum. Lećićeš mesec dana, pa se vraćaš kući.
Doveo je, brzo je potpisao papire i žurio da ode, obećao je da će se uskoro vratiti. Jednom se samo pojavio: doneo je dva japuka, dva narandže, pitao “Kako si?” i, nisu ni završili razgovor, potrčao je negde. I tako je ona tu već druga godina.
Kada je prošao mesec i sin nije došao po nju, nazvala je na kućni telefon. Odgovorili su joj nepoznati ljudi, ispostavilo se da je sin prodao stan i da nije poznato gde ga sada može naći. Ana Petrovna je par noći plakala, ali znala je da je neće vratiti kući, da su suze beskorisne. Najgore je bilo to što je ona svog vremena uvredila kćerku zarad sreće sina. Ana je rođena u selu. Tu se i udala, za svog školskog druga Petra. Ispod njih je bio veliki dom, domaćinstvo. Živeli su skromno, ali nisu gladovali. A onda je komšija iz grada došao u posetu roditeljima i počeo Petru da priča kako dobro žive u gradu. I plata je dobra, i odmah ti daju stan. Petar se zaljubio u ideju, insistirao je da idemo. I ubedio je.
Prodali su sve i preselili se u grad. Što se stana tiče, komšija nije slagao, odmah su im dali stan. Kupili su nameštaj i stari Zaporozec. I upravo sa tim Zaporozcem Petar je imao nesreću. U bolnici je, nakon drugog dana, muž preminuo. Nakon sahrane, Ana je ostala sama sa dvoje dece. Da bi ih prehranila i oblačila, morala je da čisti hodnike u zgradama. Mislila je da će deca porasti i pomoći. Ali nije bilo tako. Sin je upao u lošu situaciju, morala je da pozajmi novac da ga ne bi zatvorili, a onda je još dve godine vraćala dugove. Kasnije se kćerka Daša udala, rodila dete. Godinu dana je sve bilo u redu, a onda je sin počeo da se često razboljeva. Morala je da prestane da ide na posao kako bi ga vodila po bolnicama.
Lekari dugo nisu mogli da dijagnostikuju bolest. Kasnije su našli bolest koja se leči samo u jednom institutu, ali tu je bila velika lista čekanja. Dok je kćerka vozila sina po bolnicama, muž je otišao. Dobro, barem je stan ostavio. I tada je, negde u bolnici, upoznala udovca, čija je ćerka imala istu bolest. Svideli su se jedno drugom i počeli da žive zajedno. Pet godina kasnije on je oboleo i trebala mu je operacija. Ana je imala novac i htela da ga da sinu kao početnu ratu za stan. A kada je kćerka tražila, bilo joj je žao da daje za stranu osobu, jer je svom sinu bio potreban novac. I odbila je. Kćerka se jako uvredila, a na rastanku joj je rekla da ona više nije njena majka, i da, kada joj bude teško, da ne traži pomoć od nje.
I tako već dvadeset godina nisu u kontaktu. Muž Daše je izlečen i oni su se preselili negde na obalu mora.
Naravno, da je mogla da vrati vreme, Ana bi sve uradila drugačije. Ali prošlost se ne može promeniti.
Ana je polako ustala sa klupe i tiho krenula ka pansionu. Odjednom je čula:
Mama!
Srce joj je zakucalo. Polako se okrenula. Kćerka. Daša. Noge su joj se oduzele, skoro je pala, ali je kćerka dotrčala i podržala je.
Konačno sam te našla… Brat nije hteo da mi da adresu. Ali sam mu zapretila sudom da je nezakonito prodao stan, i odmah je popustio.
Sa tim rečima su ušle u zgradu i sedele na sofi u holu.
Oprosti mi, mama, što se nisam dugo javljala. Prvo sam se ljutila, pa sam sve odlagala, bilo mi je sramota. A pre nedelju dana sam te sanjala. Kao da ideš šumom i plačeš. Ustala sam, a u srcu mi je bilo tako teško. Ispričala sam mužu sve, i rekao mi je da idem i pomirim se. Došla sam, a tamo su bili nepoznati ljudi, ništa nisu znali. Dugo sam tražila adresu brata, našla je.
I sada sam ovde. Spremi se, ideš sa mnom. Znaš li kakvu kuću imamo? Veliku, na obali mora. A muž mi je naredio, ako ti bude loše, vodi je kod nas.
Ana je zahvalno zagrlila svoju kćerku i zaplakala. Ali to su bili suze sreće.
