U kupeu, naspram mene, bilo je mesto starice. Skromno je sedela pored prozora, sa rukama sklopljenim u krilu. Pravo bezazleno stvorenje, nema šta. Nekoliko malih torbi, koje su uredno ležale ispod sedišta, nikome nisu smetale.
Došao je provodnik da proveri karte. Starica je pokazala svoju kartu, a zatim zamolila ženu da joj pomogne da namesti krevet, jer joj je bilo teško, ruke su joj se tresle.
Naizgled bezazlen zahtev. Ali šta se tada desilo! Kao da je nešto naišlo na provodnika, neka skrivena uvreda isplivala je na površinu.
“Jesam li ja vaša sluškinja ili šta?
Ha? Možda da vas još hranim kašikom? Ruke vam se tresu – kod kuće treba da sedite, a ne da putujete vozom!” Starica je tiho pokušala da kaže da su provodnici po pravilima dužni da pomažu putnicima koji nešto ne mogu sami da urade. Ali žena je nastavila:
“Ja ću vas sada izbaciti iz voza ako ovde počnete da se pravite važni. Znate li vi kolika je moja plata? Nisam vam ja ništa dužna.” I u tom tonu je nastavila.
Tiho sam uključio diktafon na telefonu i zauzeo se za staricu.
Putnici u blizini nisu ostali ravnodušni. Brzo smo ženu doveli u red, ja sam pomogao starici da sve namesti, a zatim sam pozvao korisničku službu. Situacija se brzo rešila: svedoka je bilo dovoljno, a snimak razgovora postojao je. Kako sam kasnije saznao, provodnica je otpuštena. I s pravom! Platila je za svoje ponašanje gubitkom posla.
