Kada sam bila malo dete, otacov odlazak u inostranstvo naterao me je da tugujem za njegovom prisutnošću. Njegov povratak doneo je radost, koju je ubrzo zasenila najava njegovog razvoda sa mojom majkom. Uprkos ponovnom braku i daljem životu, obećavao je da će uvek biti uz mene, povremeno mi šaljući poklone i novac, pa čak i nudeći mi da jednog dana učim s njim u inostranstvu.
Međutim, s vremenom su njegovi pozivi i podrška postajali sve ređi, a zatim su potpuno prestali. Osećajući se napušteno, odgovorila sam tišinom.
Ipak, moj život je bio ispunjen srećom i ljubavlju zahvaljujući mojoj majci i očuhu, ujaku Pavlu, koji je za mene postao upravo onaj otac koji mi je bio potreban. Nastavila sam školovanje ovde, pronašla posao koji volim i zaljubila se — i sve to bez ijedne reči od mog biološkog oca.
Kada je iznenada stupio u kontakt, saznavši za moje predstojeće venčanje, to mi se učinilo kao ironija sudbine. Propustio je sve najvažnije trenutke mog života, pa njegov sadašnji pokušaj da obnovi odnos deluje prazno i nepotrebno. Njegovo prisustvo na mom venčanju — tom presudnom trenutku — bilo bi samo dodatna čast za nekoga ko je za mene postao stranac. Zato se to neće dogoditi!
