Nedavno mi je prijatelj Ivan ispričao ovu priču. „U administraciji sam sreo atraktivnu devojku s kojom smo počeli da se družimo, a potom je naše druženje preraslo u nešto više. Gotovo tri meseca smo išli na sastanke, stalno šetali po parkovima, išli u bioskop. Kasnije smo odlučili da je vreme da ozakonimo naš odnos.
Devojka je bila u razvodu, ja sam takođe bio u braku, ali već razveden, pa smo odlučili da pokušamo da osnujemo porodicu odmah, jer smo oboje slobodni i ništa nas ne obavezuje. Pošto smo već odrasli ljudi, odlučili smo da razgovaramo o svemu što se tiče budućeg venčanja. Dakle, trebalo je da prodam dve komunalne sobe koje imam. Zatim je trebalo da proda i svoju sobu, koja je bila procenjena na 17 hiljada dolara. Pored toga, imala je gotovinu od 100 hiljada grivna.
Na kraju smo dobili pristojnu sumu. S njom ćemo kupiti stan. Nakon toga treba da kupimo auto, a ostatak novca da iskoristimo za renoviranje i kupovinu nameštaja. Zatim ćemo živeti, uživati i sticati imanje. Zapravo, razgovarali smo o svim tim detaljima i odlučili da pređemo na akciju. Agentima za nekretnine smo poverili prodaju soba, počeli smo da tražimo stan, automobil i nameštaj. U tom trenutku sam imao problem: nešto sam pokupio i ležao u bolnici skoro mesec i po. Bilo je dobro, devojka me je nekoliko puta posetila, a čak je i buduća svekrva dolazila da me poseti. Živela je u dvosobnom stanu, pri čemu je u jednoj sobi bio muž koji je mnogo pio. Tu sobu je iznajmljivao, dok je sam živeo sa majkom koja je živela u neposrednoj blizini.
Nekada sam govorio da ona ima pravo da zabrani iznajmljivanje te sobe, jer prema zakonu mora se dobiti saglasnost svih stanara za iznajmljivanje sobe. Jednog dana, kada je tom čoveku ponestalo novca za pijenje, zajedno sa majkom odlučili su da ponude mojoj vereniici sledeće uslove. Ona će morati da im doplati malu sumu, a ona sama da se preseli u stan; majka će se useliti u drugu sobu kod sina. Naravno, nije mogla da odbije takvu velikodušnu ponudu. Tako je žena ponovo bila sa svojim voljenim sinčićem, i oni su odmah počeli da troše novac na pijenje. Moja vereniica mi je javila da smo dobili stan i da možemo da postupimo tačno kako smo planirali do tog trenutka. Dakle, da kupimo nameštaj, uradimo renoviranje, nađemo dobar auto, i tako dalje.
Naravno, bio sam pomalo zbunjen: da li da se radujem ili ne? Međutim, bio sam još u bolnici, pa sam imao više nego dovoljno vremena da razmislim o situaciji. U tom trenutku me iznenada obuzeo osećaj. Lekari su me poslali na analize, a klinika je bila u neposrednoj blizini stana moje vereniice. Naravno, pozvana sam, pa sam otišao kod nje. Atmosfera je bila veoma napeta. Svi su radili oko nas, popravke, radnici su pokušavali da urade jedno pa drugo, a majka je sedela u kutu. Nakon što smo razmenili nekoliko reči, odlučio sam da idem. Čim sam izašao, odmah sam dobio poziv od vereniice. Malo smo razgovarali, stavio sam telefon u džep, otišao na stanicu, seo u prevoz, izvadio telefon i čuo poznate glasove.
– On priča nešto u stilu, koliko ću još biti u tom nesigurnom stanju, jer se boji da uloži novac u moj stan, – čulo se u slušalici. – Pa šta, neka misli šta hoće, šta me briga, neka mu roditelji pomognu novcem, – čuo se glas njene majke. – Mama, ne brini, možeš se vratiti kod nas i sutra, stan je tvoj, ovde gazda nije moj muž, već ja i ti. Mnogo toga sam još čuo o sebi. U tom trenutku bilo mi je veoma tužno i loše. Sve je bukvalno puklo. Kako je dobro što sam tada sve čuo. Ogromno hvala ovom pozivu koji mi je otvorio oči u vezi ove situacije. Da nisam čuo ovo, ne znam šta bi bilo sa mnom, bez stana i bez novca.
