– Tonya, zašto to radiš? Snaja nikada neće postati tvoja prava kćerka, a unuk će uskoro zaboraviti na tebe. Opet će se udati i zaboraviti na tebe, – govore mi prijateljice. A ja ne mogu tako postupiti! Sramim se što nisam pravilno odgajila sina. Sama sam ga odgajala, bez muške ruke, pa sada rešavam posledice.
Vadim se oženio pre 7 godina. Nastja je tada došla u naš grad da studira. Iznajmili su stan i počeli da se usklađuju. Od prvog dana naši odnosi nisu išli kako treba. Nismo se otvoreno svađali, ali Nastja je bila oprezna prema meni. Nisam se mnogo mešala u njihov život jer sam stalno radila.
Nisam se ni trudila da ih proveravam — neka žive kako žele. Kada su me pozvali na gostovanje, dolazila sam, a ponekad su oni dolazili kod mene. Posle 2 godine dobila sam unuka. Deca su i dalje iznajmljivala stan, iako su sanjali o svom. Kada je unuk porastao, počeli su da se svađaju. Vadim mi je kleo da nema nikog, jer sam to osećala. Sačekao je trenutak kada će Artem ići u vrtić i podneo zahtev za razvod. – Mama, zašto se nerviraš? Alimentaciju ću plaćati. Marija, usput, takođe je trudna, a Nastja neka se sama snalazi, neka ide kod svojih roditelja, rekao mi je sin.
Mi, naravno, posvađali smo se, jer nisam odobrila njegov postupak. Nastja nije htjela nigdje ići, jer bi u svom gradiću ostala bez posla, a sin bez vrtića. A roditelji je tamo baš i ne čekaju. Počela je tražiti sobu za najam, jer joj puna stan nije bila u mogućnosti. Nakon rastave, održavala sam kontakt s nevjestom telefonom. Jednom sam im planirala doći u posjet, jer je moja sestrična htjela donirati stvari svog sina, trebalo ih je isprobati. Anastazija nije bila baš presretna mojim dolaskom.
Vjerojatno je utjecala ljutnja zbog njenog muža. Jer joj nije bilo lako – Vadim je malo plaćao da bi izdržavao novu obitelj. Došla sam baš tada kad je unuk ručao. Nevjesta je nudila i mene. – Ne volim boršč bez mesa. Mama ne može kupiti piletinu, jer mora platiti stan, – rekao je unuk, a nevjesta se okrenula prema prozoru i počela plakati. Pitala sam nevjestu mogu li otići u šetnju s unukom. Dopustila je. Zajedno smo otišli u supermarket da kupimo namirnice. Šetala sam i prisjećala se kako sam u djetinjstvu jela takav isti boršč bez mesa kod bake.
Ali tada su svi ljudi živjeli tako. Od tada sam počela pomagati nevjesti novcem. Sin nije znao za to, ali jednom se Artjomka odmahnuo. – Jesi li ti normalna? Ne možeš kupiti bicikl unuci, a njima plaćaš stan, napao me je sin. – A želiš li da tvoj sin živi na kolodvoru? Nastja sama odgaja dijete, a ti… Nemaš obraza, pa moram za tvoje pogreške plaćati, – odgovorila sam. Rekao je da sam zamijenila stranu ženu za vlastitog sina. Pa neka, ali moj vlastiti unuk neće jesti boršč samo na vodi.
