Jednom smo odlučili sa prijateljima da sebi priredimo nezaboravno putovanje u istorijskom stilu. Jedini problem – morali smo da putujemo vozom čitava 3 dana. Ali nismo se bojali teškoća: spakovali smo rančeve i krenuli.
Ukrcali smo se u voz i počeli da razgovaramo o predstojećem odmoru. Smejali smo se, zabavljali, pričali viceve – sve kako dolikuje u takvim situacijama. Na sledećoj stanici u naše kupe ušla je baka.
Vukla je za sobom nekoliko korpi i zamotuljak u marami, baš kao u ruskim narodnim bajkama. Morali smo da isključimo muziku i zaboravimo na vulgarne viceve.
– Da li je moja gornja polica? – upitala je baka.
Mislili smo da nagoveštava da joj prepustimo mesto. Ustali smo, hteli nešto da kažemo, ali nas je baka preduhitrila:
– Sedite! Da li izgledam kao ruševina?
Bukvalno za tren oka popela se gore i izjavila:
– Orlovi, ajde malo prošetajte dok se baba presvuče.
Rekla je to takvim odlučnim tonom da nismo imali izbora. Kada smo se vratili, saputnica je već postavila sto i čekala nas za večerom.
– Šta gledate? Dugo niste videli domaću hranu? Ma, ne morate ni da odgovarate, i ja sam nekad bila studentkinja. I uključite muziku, nismo na daći.
Nismo se raspravljali, znali smo da je besmisleno. Uključili smo magnetofon i počeli da slušamo bakine priče.
Ispostavilo se da je baka prilično zanimljiva osoba sa jedinstvenim pogledima na život. Radila je nekada i na železnici, i u menzi, a čak je učestvovala i u ekspedicijama. Njene priče smo slušali do duboko u noć – bilo je zanimljivo, nema šta.
A sledećeg dana, posle ručka, izvadila je flašicu belog, pa su razgovori postali još zanimljiviji. Tako smo shvatili – baka je prava ekipa!
Kad je izlazila, mahali smo joj kroz prozor. Naravno, razmenili smo kontakte. Fenomenalna baka, nikada je neću zaboraviti.
