Mikita su vaspitavali baka i deka. Svoje roditelje dečko skoro da nije pamtilo – samo nejasni fragmenti, delići iz sećanja… Odrastao je sa bakom i dekom. O oca Mikita je znao da je imao nesreću i da ga više nema, a o majci je dugo ništa nije znao, slepo je čekao na nju, dok jednog dana, na još jedno pitanje o tome gde je mama, baka nije pustila emocije i nije rekla:
– Odakle mi možemo znati gde ti je majka? Verovatno je umrla negde u snežnoj gomili… ko je zna, tu pijanicu?!
Mikita nije mogao da veruje u to, ali ga je smirio deka, rekavši mu da će oni, baka i deka, uvek biti uz njega i nikada ga neće ostaviti.
Skoro je sve bilo tako. Ubrzo je Mikita oženio, otvorio sopstveni restoran, koji je ubrzo postao najbolji u gradu, a kada mu je sin rođen, nazvao ga je po deki Anatolijem.
Mikita je bio zahvalan baki i deki, jer je upravo zahvaljujući njima postao ono što je bio, i da nije bilo njih i njihovih veza iz 90-ih, verovatno bi živeo u iznajmljenom stanu sa suprugom i štedio ceo život za svoj dom. Mikita je imao sve što je želeo, ali samo jedna beskućnica je stalno bila ispred njegovog restorana. Čak je nekoliko puta policija odvodila, ali je na kraju ponovo bila tu, nakon dan-dva. Jednom je Mikita video kako njegova konobarica tajno hrani ženu ispred službenog ulaza u restoran. Nešto se dogodilo i beskućnica je rekla:
– Nema veze, dušo, dok god ima hleba i vode, nije ništa strašno.
– Šta ste rekli? – nije mogao da sakrije svoje iznenađenje Mikita.
– O, izvinite, – konobarica je skoro vrisnula od iznenađenja, – sve ću objasniti.
Ja ne kradem hranu, ja je donosim od kuće.
– Šta ste rekli? – ponovo je Mikita upitao beskućnicu.
– Ima jedna izreka, „Dok ima hleba i vode, ništa nije strašno“, – objasnila je žena, – malo ko je poznaje… Nemojte da grdite devojku, ona je želela da mi pomogne. Vi me više nećete videti, ne brinite.
Sa tim rečima žena je ustala da ode, ali Mikita ju je pozvao u svoj kabinet i rekao joj da pripremi nešto, dok će oni razgovarati.
– Kako ste završili na ulici? – pitao je muž.
– Oh, sine, priča je duga… Udala sam se iz ljubavi. Moj muž i ja smo se mnogo voleli, ali njegovi roditelji nisu me odmah zavoleli… bili su viši po statusu.
– Kako se zvao vaš muž? – nije izdržao Mikita.
– Anton… ali nisam dugo uživala u ljubavi svog muža…
Kada je našem sinu bilo 2 godine, muž je poginuo u nesreći…
– A kako se zvao sin? – Mikita nije mogao da se suzdrži.
– Mikito, moj Mikitko…
– Da, i šta se dalje desilo?
– A dalje… nadala sam se, u tom teškom periodu, da će me svekrva i svekar podržati, jer osim njih nisam imala nikog na svetu, bila sam siroče… Moj svekar je imao dobre veze u gradu. On je stavio krađu novca sa prodavnice na mene, gde sam radila, i poslali su me na 2 godine, oduzeli roditeljska prava, stan, sve što sam imala… i nikada mi više nisu dozvolili da se približim svom sinu…
– A… kako se zvao vaš svekar? – pitao je Mikita, skoro zaplačući.
– Anatolij Sergejevič. Ovo ime nikada neću zaboraviti, – odgovorila je žena, spuštajući oči na pod.
Mikita je kleknuo pred beskućnicu, izvinjavajući se što ju je svih tih godina terao od restorana, a zatim joj ispričao sve. Konačno, posle 30 godina, majka i sin su se ponovo našli. Plakali su dugo, grleći se. Sada Mikitina majka živi sa njima. Sjajno se slaže sa snahom i pomaže mladima sa detetom.
