Lesja Volodimirivna je davno planirala da poseti svoja unučad u prestonici. Dani su brzo prolazili, a ona nikako nije mogla da se odluči. Put nije bio blizak. A i grad nije volela naročito. Od buke joj je odmah počela da se vrti glava.
Ali ipak je izašla iz kuće. Ostavila je nešto novca sa penzije, sela na voz – i već je bila u prestonici. Ovde je bučno i previše ljudi.
Stojala je na peronu, čekajući decu. U rukama skroman prtljag. Evo i sina, zajedno sa ženom. Drago je ženi; tako lep susret. Srce joj je bilo toplije. Seli su u auto, prišli višespratnici.
-Eno tamo živim – sedmi sprat, – podigao je glavu, Nikolaj je rukom pokazivao na balkon sa prelepim cvećem.
Lesji se od samog pogleda na zgradu zavrtelo u glavi.
-Kako se može živeti tako visoko? – pomislila je žena. Na vratima stana dočekali su je dvoje unučadi – brat i sestra. Baba im je donela jabuke iz sopstvenog vrta. Deca su uzela poklone i otišla u svoju sobu.
Na stolu je čekala ukusna večera. Poseli su Lesju Volodimirivnu na počasno mesto. Podsećali su je, napojili, moleći je da sve proba.
A potom je čekala kupka sa morskom soli. To je bila prava raskoš za umorno telo nakon puta. Radovala se zbog sina što je uspeo tako dobro da se snađe u životu.
Tako su prošli vikendi. Lesja Volodimirivna je odmorila od seoskog rada. Za to vreme je uspela da razgleda sve kutke stana, sa kojima ju je pažljivo upoznao sin.
-Evo ovde je dečija soba. Sve je uređeno radovima dece. Voli da crtaju i prave figurice od plastelina. Eno naše spavaće – i sin je otvorio vrata sobe, gde je sve bilo u kremasto-belom.
-A ovo je dnevna soba – lepa i prostrana soba. A još jedna – moj radni kabinet, – hvalio se sin.
Naravno, radovalo je majčinsko srce zbog sina. Sledećeg dana žena je ipak izašla na ulicu. Svuda su bile popločane staze i cvetni leja sa cvećem koje je već uvelo. I ljudi su šetali svoje četvoronožne ljubimce. Lesja Volodimirivna se nekako nije navikla na takav život. Sve joj je bilo tako čudno i neobično. Vratila se kući. Skinula se u hodniku. Veče je već polako padalo. Decu su smeštali na spavanje. Sin je rekao da ide da se odmori u svoju sobu, jer je on i njegova žena imali još posla do noći.
Žena još nije želela da spava. Tiho je sela na kauč i razmišljala. Posle nekog vremena čula je razgovor snaje sa sinom, koja ga je pitala koliko će još mama ostati, jer joj je već dosadilo da kuva. Sve je čula i suze su joj krenule niz oči kao grašak.
Nije spavala skoro celu noć. Potom je tiho ustala, poljubila unučad dok su spavala i izašla iz stana. Nekako, uz pomoć stranih ljudi, stigla je do železničke stanice i tamo je čekala voz. Pre toga je kupila poklone za komšije, jer će sigurno pitati kako sin živi u prestonici.
Brinula se da ne umre u vozu, jer je osećala pritisak u grudima. Tako je stigla do svog sela. Sa železničke stanice ju je skoro do kuće odvezao rođak Nikolaj, koji je došao po unuku sa škole.
A posle ručka, došle su komšije, koje su, kao vrane, volele da saznaju sve i da pričaju o svemu. Lesja Volodimirivna je izvadila poklone koje je unapred kupila i hvalila se da su sin i snaja veoma srećni. A unučad – prava anđelčića.
-Zašto si se tako brzo vratila kući?
-Da, dobro je bilo kod njih, ali kod kuće je bolje, – našalila se žena.
