Opet sijalica ne radi, -mrmljala je. Tišina u hodniku je bila prekinuta glasnim zvonkom. Držeći telefon jednom rukom, Uliana je nastavila pokušaje da otvori vrata. -Mama, nešto hitno? -odgovorila je na poziv. -Evo, uvek si nezadovoljna! Šta god da ti zovem, uvek si zauzeta! Uliana je iznenada osetila svu nagomilanu umornost, devojka se naslonila na vrata. -Mama, danas sam ustala u 5 ujutro da bih stigla na posao na vreme. Nisem uspela da ručam, klijent je bio komplikovan, imao je problema sa dokumentima.
Sad stojim ispred stana i ne mogu da otvorim vrata. Možda ćeš mi dozvoliti da uđem da popijem bar vode? I rekla sam ti da ću ti se javiti kad se vratim sa posla. -Naravno, svojoj majci ne možeš da posvetiš vreme – nastavila je mama, kao da nije čula reči ćerke. -Mama! – nije izdržala Uliana. -Oh, zovi ti! – telefon je utihnuo. -Eto, opet sam ja kriva, -pomislila je Uliana. – Iako možda nije trebalo da budem tako oštra. Pod svetlom baterije iz telefona, brava je popustila, i Uliana je ušla u svoj mali stan. Da, mali, da, stari renoviranje, ali – svoj! Sedam godina je radila bez prestanka, štedela na svemu, ali je uspela da kupi stan na periferiji grada bez hipoteke.
Ipak, morala je uzeti mali kredit, koji sada otplaćivala. Nikada nije gubila vreme! Ulianini roditelji su živeli daleko od grada, u selu. Devojka je, gledajući kako roditelji rade na njivi i sa domaćinstvom, još u detinjstvu odlučila da se preseli u grad i uporno je išla ka tom cilju. Završila je školu sa odličnim, upisala univerzitet i diplomirala. Međutim, po završetku se ispostavilo da njen diplom nije nikome potreban… Ali tada je došlo do izražaja Ulianino umeće da stekne naklonost drugih, pa je na svoju odgovornost otišla u prodaju.
Sada je bila jedan od lidera svog odeljenja za prodaju građevinskog materijala. Brza večera, priprema doručka, odabir odeće – i ona je spremna za odmor! Na Ulianinom licu se pojavio senka, setila se da je zvala mama. Roditelji nisu podržavali Ulianu u njenoj želji da postigne više. Očekivali su da se devojka uda posle škole i ostane blizu, pa nije dobijala pomoć od njih. Ipak, kada je kupila stan, svi rođaci su se nekako aktivirali… Zdravo, mama, – Uliana je konačno pozvala broj. -Pa, konačno si zvala! – nezadovoljno je mrmljala mama u slušalicu. Uliana nije znala šta da odgovori. -Teta Nina mi je zvala, – nastavila je mama, ne čekajući reakciju
-Ima sina, Vasu, koji će upisivati koledž, pa će oni doći sutra, malo će ostati dok sređuju dokumenta! Uliana je bila ljuta. Uvek ovako! Nisu pitali da li joj odgovara, nisu se raspitali da li će moći, već su je jednostavno stavili pred gotov posao! – Pa, molila sam te da me unapred obavestiš! I zašto ti zove, ako sam ja ovde domaćica! – Oh, ti si stalno zauzeta, a oni su već kupili karte. Sutra ćeš ih dočekati na stanici u 5 popodne! – Radim do 5! A još treba da stignem do stanice! Mama, nisam spremna da primim goste! Neka iznajme hostel, nije to skupo!
Tim pre što oni mogu da priušte i dobar hotel! – Mogu, pa šta?! Da im kažem da odu negde dok moja ćerka živi u svom stanu?! Pa znaš li šta će biti kasnije?! Nije u redu, treba im pomoći! – A ja sam rekla da više neću primati goste, – umorno je ponovila Uliana. – Posle prethodnih rođaka sam čitavu nedelju sređivala, a njihovo hranjenje me koštalo puno novca, i niko mi nije ni delimično nadoknadio! – Gotovo! Rekla sam da ćeš ih primiti! – mama je spustila slušalicu.
Uliana je samo klimnula glavom. Odlučila je da sama pozove tetu Ninu i obavesti je da ih ne čeka, ali već je bilo kasno u noć. Sledeći radni dan je bio toliko ispunjen obavezama da Uliana nije ni pomislila na goste, a kada je u 5 popodne njen telefon počeo zvoniti, ona je upravo završavala sa izradom faktura i jednostavno isključila zvuk. Gosti su je podsetili na sebe kada je Uliana srela tetu Ninu i Vasilija ispred zgrade. – Zašto nas nisi dočekala? – obratila se žena njoj. – Morali smo da uzmemo taksi da bismo došli! Sada mi duguješ 200 grivna!
Od onoga što je čula, Uliana je čak stala. – Šta? – upitala je. – Dužna sam? – Tvoja majka je obećala da ćeš nas dočekati i dovesti! A meni je bilo potrebno da potrošim! Gde si bila? – žena kao da nije primetila kako se bes Uliane raspaljuje. A sama devojka je shvatila da je jednostavno umorna. Umorna od stalne trke na poslu za normama i premijama, umorna od stalnih svađa sa majkom i tihe saglasnosti njenog oca. Kada je poslednji put bila u bioskopu ili kafiću? Uliana se nije mogla setiti. A sladoled? Kada ga je poslednji put jela? Uvek se ograničavala u mnogo čemu da ne bi postala teret za roditelje, da bi zaslužila njihovo odobravanje.
i što ona dobila? Još više nezadovoljstva majke, i bahato ponašanje prema samoj sebi. Čak i teta Nina, dalja rođaka, ne pita, već odmah zahteva. Zašto? Zato što je sama Uljana dozvolila da se tako ponašaju prema njoj. –Doviđenja, teta Nina, – izdahnula je Uljana. – Rekla sam majci da nisam spremna da primim goste. Sve primedbe, molim vas, iznosite njoj, – i nasmešila se onim osmehom koji dobijaju ne najbolji klijenti – najširim. Uljana je otišla ka ulazu, teta Nina se trgla i pošla za njom. – Kuda ideš? Kako to nije spremna? – teta Nina je bila zbunjena. – A mi gde? Uljana je posumnjala, ali je zatim izvadila telefon, našla broj i pozvala. – Dobro veče! Možete li mi reći, imate li slobodnih mesta? Imate? Sjajno! Do kada je prijava? Još bolje! Rezervišite, molim vas, dva mesta – žena i mladić. Da. Da. U redu. Oni će uskoro doći.
Uljana je izvadila blok i zapisala adresu. – Ovdje je, nije daleko, može se čak i pešice stići, – pružila je papir teti Nini. – Hoćeš li da pronađeš putem navigacije? – obratila se mladiću. – Ili da pozovem taksi? – to je već bilo teti. Teta Nina je uzela papir iz ruku i, podigavši glavu, krenula ka putu. Uljana je pogledala Vasu. – Naći ćemo, – klimnuo je. – Imamo internet, sami ćemo se snaći! Вася je stigao do majke, posle nekoliko minuta su izašli iz dvorišta. Uljana je uspela da uđe u kuću i presvuče se kada je zazvonio telefon.
Devojka je samo odgovorila, a odmah je čula oštre primedbe od majke. Uljana je stavila telefon na komodu i otišla da se umije. – Da li me slušaš? – dopiralo je iz telefona, kada je devojka izašla iz kupatila. – Sada me ti sluši, – strogo je rekla Uljana. – Svaki put kada podigneš glas na mene, staviću slušalicu. Da li me čuješ? – Kako se usuđuješ! – čula je Uljana i spustila slušalicu. Majka je ponovo pozvala za minut. – Ne baci telefon, – viknula je, a Uljana je ponovo isključila telefon. Razmislivši malo, potpuno je isključila telefon.
Majka se jako uvredila na Uljanu. Toliko jako, da je sledeći put zvao otac. Pokušao je da je stidi, ali mu je nekako to loše išlo. I tek posle mesec dana, Uljana je mogla da razgovara sa majkom. Ona joj je ispričala da je sada među svim rođacima prošla priča o tome kako je grad pokvario Uljanu. Ali devojka je nastavila da brani svoj stav. Ne, kada je deda pozvao direktno nju i zamolio da ga odveze u poslove, Uljana je uzela slobodno sa posla i pratila ga. Ili, kada je Vasja sam pozvao i zamolio da prespava. Njih su iselili za leto iz studentskog doma, a autobus se pokvario, sledeći je bio tek ujutro, Uljana je bila srećna što može da pomogne. Majka je nešto shvatila i sada nije sebi dozvoljavala da raspolaže vremenom i snagama svoje ćerke. A sama Uljana je usporila. Iako još uvek živi u starom enterijeru i kredit još nije otplaćen, devojka je napokon dozvolila sebi da jednostavno živi!
