Pre 6 godina mama se udala po drugi put. Sa tatom se razvela kada mi je bilo 17 godina. On je otišao kod rodbine na jug, a mama je ostala da živi u istom stanu. Nije me iznenadila njihova rastava, jer sam uvek videla da se ne slažu. Tata je miran i blag, a mama ima takav karakter da ne može svako da izdrži sa njom. Već sam bila odrasla, pa nije bilo potrebe da mi nešto objašnjavaju. Normalno sam se viđala i sa mamom i sa tatom. Najčešće, naravno, sa mamom, jer smo živeli u istom gradu. Ali, iako smo se viđali, više nismo živeli zajedno.
Prvo sam živela u studentskom domu pri univerzitetu, a za moj 20. rođendan tata mi je napravio kraljevski poklon – kupio je jednosoban stan. Mama je aktivno brinula o svom životu i nije se mešala u moj. I ja njoj nisam smetala. Za to da je počela da se viđa sa mužem, saznala sam kad su već počeli da planiraju brak. To je bio njen izbor, ali taj čovek mi se nije dopao odmah. Mama ima karakter koji nije lak, a on je još bolji. Ali mama je bila očarana i gledala ga je kao nešto veliko.
I nek ne bude, ako joj se sviđa. Mladi su živeli na maminom teritoriju. Njen novi muž nije imao ni porodicu ni rodbinu, bivša žena ga je takođe pustila kod sebe, a posle razvoda je otišao u ništa. Pre nego što se uselio kod mame, iznajmljivao je sobu u studentskom domu. – Zamisli, on je u stanu bivšoj napravio remont, sve je kupio, a ona s njim tako! – Sa suzama mi je pričala mama.
Ponovo sam ćutala, iako mislim da je žena postupila potpuno ispravno, a to sam potpuno shvatila posle sledeće rečenice. – On je u pravu što ne plaća alimentaciju. Ona će svejedno sve da potroši na sebe. Još mu priča nešto o tati, a on neće ni da priča s njom. Sinu je, ako se ne varam, već 15 godina, tako da nije lako „navesti“ tog sina. Njegovo je dovoljno samo da razgovara sa ocem jednom da bi sve shvatio. Ali i ovu misao sam zadržala za sebe. Nisam videla smisao da nešto dokazujem mami. Nije meni sa takvim poklonom da živim.
Ja sam se udala, imam sina. Mama je dolazila da vidi unuka sama, jer njen muž „ne podnosi buku i dečji plač“. To me nije ni najmanje povredilo, ponovo se s njim srećati nisam želela, ali to je bilo neizbežno. Sinu je sada već pet godina, ponekad idemo sa njim u posetu mami. Ponekad moramo da se sretnemo sa njenim mužem, i ni jednom nije ćutao. Uvek nešto kaže o vaspitanju dece, iako on nije ni približno neko ko bi trebalo da daje savete, još je on sam očevi godine.
Ali najčešće smo dolazili kada je on bio na poslu. A radio je po smenama, negde na nekoj lokaciji. Kada njega nije bilo kod kuće, ostavljali smo unuka kod mame i na noć. Nedavno su nas sa mužem pozvali na venčanje stari prijatelji. Događaj je bio van grada, pa je bilo planirano da ostanemo tamo sa noćenjem. Biti sa sobom dete bilo bi problematično, još je premalo da bi podnelo tako duga putovanja i događaje. Pitala sam mamu da li bi mogla da čuva unuka dva dana. Mama je proverila datume, pitala svog muža koji mu je raspored i rekla da može.
Njen muž je upravo imao smenu na 24 sata, i pre nego što se vratio, mama će dovesti sina kod nas i tamo će nas čekati. Sve je delovalo savršeno, mirne savesti smo otišli. Ali odlučili smo da ne ostanemo do noći. Atmosfera nije bila prijatna. Odlučili smo da se vratimo kući, a zaboravila sam da obavestim mamu. Kada smo stigli kod nje, čekalo me nešto neverovatno. Otvorili smo vrata svojim ključem i ostali šokirani.
Moj sin je spavao u hodniku na rasklapanom krevetu. Mama ima trostan stan, a dete je spavalo ne na krevetu, nego na staroj rasklopnoj fotelji u hodniku i bez svetla, iako sam tražila od mame da bude tu s njim, jer on ponekad može da se probudi noću. Mama i njen muž su u dnevnoj sobi gledali film. Ulazim sa pitanjem na licu, a znate šta? Taj gospodin je imao takvu krunu na glavi, da je počeo da se ljuti što sam došla kod njega bez najave.
Do njegove kuće? Pa, on u njoj ima samo izlizane papuče i stari četkicu za brijanje, a pola stana po zakonu pripada meni. Tako sam i rekla, i još sam upozorila da ako mom sinu dodeljuju rasklapanje kreveta u hodniku, ja ću isto uraditi i sutra pokrenuti zahtev za zamenu stana kako bih uzela svoj deo. Malog smo uzeli: spavao je i ništa nije osetio. Sa mamom sam sutradan imala razgovor, i ona je već pevala kao slavuj.
Pričala je da nisu imali nameru da dete stavljaju da spava u hodniku. On je samo igrao na rasklapanju i zaspo. Aha! Zaspao je u pidžami na jastuku i čaršavu koje sam donela; odmah sam poverovala. Mužu se takođe nije dopala situacija, ali on moli da ne reagujem prebrzo i ne uništavam život ljudima, jer su sigurno razumeli. A ja ne želim da se smirim. Uzeću svoje, a oni neka žive kako znaju. Kakav pozdrav, takav i odgovor. Da li nisam u pravu?
