Zatrudnela sam od svog dečka. I bez deteta, stvari su već bile ozbiljne, želeli smo da formiramo porodicu, ali iznenadna trudnoća ubrzala je naše planove. Nismo uspeli da skupimo novac i kupimo stan. Novca nije bilo ni za iznajmljeni.
Morali smo neko vreme da živimo kod mojih roditelja. S njima je živela i moja starija, neoženjena sestra. Tada je imala 25 godina i u svojoj usamljenosti okrivljavala je mene samo zato što sam prva izašla za muža, narušavajući sve tradicije. Bilo je uzalud objašnjavati joj da sam želela da rodim dete u zvaničnom braku.
U našem domu skoro svaki dan su bile svađe i skandali, nismo mogle da podelimo kućne obaveze, a mama me stalno kritikovala što sam se udala za muškarca bez novca. Podršku sam dobijala samo od muža. Situacija se pogoršala nakon rođenja deteta.
Sestra se žalila da ne može da spava zbog deteta koje plače, a ujutro mora da ide na posao. Mama nije obraćala pažnju na unuka, čak je terala da završavam kućne obaveze. Jedina osoba koja me podržavala bio je moj otac.
Moj muž i ja morali smo da se preselimo kod njegove majke. Zbog moje vlastite majke, morala sam da trpim optužbe i moralizovanja svekrve dve godine. Na kraju smo dobili svoj stan, više ne zavisimo od nikog. Ne znam zašto, ali moji rođaci su tek nedavno došli sebi i sada žele da poprave odnose.
– “Dovedi nam unuka!” – kaže mama, a sestra se žali da se sa njom malo viđam. I sada, kako da im oprostim i prihvatim ih posle svega? Jedina osoba kojoj sam uvek draga je otac, dok majka nema prava da se žali ili osuđuje me.
