Kolja se kasno vraćao kući kada je čuo dečiji plač; instinktivno se okrenuo, mislio je da će videti tamo majku sa bebom, ali nije bilo nikoga na ulici. Tada se zaustavio i otišao do kontejnera za smeće, odakle je dopirao plač.
Čovek je iz nekog razloga želeo da veruje da plač deteta dolazi iz nečijeg otvorenog prozora, iako je to teško bilo verovati jer je napolju bila oštra zima. Pogledao je i primetio da pored kontejnera leži dete, umotano u neki stariji materijal i deke.
Nježnim je pokretom podigao dete i velikom brzinom krenuo kući, kako bi mu omogućio da se ugrije. Čovek je od jutra do noći pokušavao da se brine o detetu; pošto je ovo radio prvi put, obratio se svojoj majci za pomoć.
Ujutro je čovek odveo malu devojčicu u Dom za mališane, gde je jedna od vaspitačica teško uzdahnula, kada je čovek ispričao celu jučerašnju priču.
Kolja nije želeo da ostavi tu devojčicu i često je obilazio, donoseći joj poklone i igrajući se; razmišljao je o tome da je uzme, ali još nije mogao, jer je radio od jutra do noći, a kod kuće nije bilo nikoga ko bi se brinuo o njoj.
Devojčica ga je zvala „tata” i svima u vrtiću pretila da ako neko pokuša da je uvredi, njen tata će brzo da se obračuna sa njima. Kolja nije zaboravio svoju „ćerku” i pripremao se za trenutak kada će moći da je uzme kući.
– Ćerko, imam iznenađenje za tebe, ali da bi to bilo moguće, moraš da se oprostiš od svojih prijatelja! Idemo kući, tamo nas čeka mama! – rekao je jednog dana čovek 3-godišnjoj devojčici.
