– Samo zamisli. Ti ćeš tamo učiti na medicinskom, a ja na politehničkom, šta može biti bolje? Bićemo zajedno na studijama, zajedno se pripremati za ispite, zajedno kuvati, gledati filmove… – Anton je govorio o zajedničkom životu. Margarita i Anton su se viđali već dve godine. Preživeli su roditeljsku kontrolu, ispite, svađe i mnogo toga. Ali sada je bilo najvažnije – ubediti Marigine roditelje da joj dozvole da se preseli u isti grad sa Antonon, dok je njena majka imala planove za Moskvu.
Marija iskreno nije razumela zašto joj roditelji ne dozvoljavaju da studira tamo gde ona želi, jer u svim medicinskim univerzitetima uče isto. – Medalja, GTO značka, diploma sa najvišim ocenama, prva mesta na olimpijadama… za tebe će se boriti. Možeš da upišeš i Mars, pred tobom su svi putevi otvoreni, a ti… – vrištala je majka. – Dosta! – Iznenada je prozborio uvek tihi otac, – njen je diplom, ona treba da uči, a ne ti. Ako želi, neka prijavi, nije na nama da odlučujemo. Mariji nije bilo kraja sreći, jer je sebe videla samo sa Antonom i samo u istoj kući s njim. Rekla – učinjeno.
Već posle pola godine, Marija i Anton su uređivali svoj novi iznajmljeni stan. Zajednički život nije bio onakav kakav ga je Marija zamišljala. Radila je od jutra do večeri, a Anton se ponašao kao malo dete kojem samo treba da se da hrana i da ga uspavaju. Kućni poslovi nisu joj ostavljali vremena za učenje. – A šta je za večerom danas? – kao i uvek pitao je Anton. – O, pripremam se za ispite, nisam stigla da pripremim ništa. U frižideru ima testenine, ostalo od ručka. – Dobro, dok ti postaviš sto, ja ću da se igram malo, – nije dao da završi Anton. Marija ništa nije rekla. Tiho je ostavila beleške i otapšala na kuhinju.
Za dva dana Mariji je bilo slavlje. Ceo dan je provela pored šporeta, a sada je sedela u dnevnoj sobi, seckala povrće i istovremeno čitala fiziologiju, pokušavajući da nauči bar prvih 50 stranica za ispit. – Antone, došao si na vreme, – rekla je, ugledavši dečka u predsoblju, – pomozi, ha? Čak nisam stigla da osušim kosu.
Pa, Magroše, ti si već tako lepo sve iseckala, a ja ću da uzmem i pokvarim sve, bolje je da ne rizikujem, – nasmejao se Anton, poljubio Ritu u obraz i bacio se na sofu sa telefonom u rukama. Tri sata pre dolaska mladih, došli su roditelji Marije. Dok se ćerka grlila sa ocem i primala čestitke, majka je primetila poklon na prozoru. – Kakve lepe cveće! Antoša, da li je ovo tvoj rad? – pitala je majka Marije sa ljubaznim osmehom. Devojka je krivim pogledom pogledala majku.
– To su mi poklonili kolege iz grupe ujutru… da, lepe su. Nikada se Marija nije osećala tako neprijatno. Anton joj ništa nije poklonio, samo je rekao da će on platiti komunalije za ovaj mesec. Svi su sedili za stolom, ali Rite nije bilo. – Pa dobro, opet kvariš svu zabavu, – rekao je Anton, otvorivši vrata spavaće sobe i videvši Mariju kako sedi sa knjigama. – Toš, ja moram da polažem ispite, još nisam ni prve stranice naučila. Zabava će da čeka, – odgovorila je Marija. – Kako si uspela da postaneš ovakva? Pre si sve stizala. Šta ti se desilo?
Na te reči, Anton je udario vrata i otišao u kuhinju, gde je Marijin otac već slavio rođenje ćerke. Marija je ustala zbog Antonovog budilnika. Spavala je u odeći, sa knjigom u rukama. Već nije mogla da spava, pa je otišla da pokupi ostatke svog slavlja. – Vau, pa ja sam čak i budilnik postavio da bih ustao ranije i sve očistio pre nego što se ti probudiš, – rekao je Anton, obuhvatajući Mariju s leđa. Tada je devojka već prala poslednju tanjir.
– Da, čula sam tvoj budilnik. Marija je bacila sunđer u sudoperu i otišla u spavaću sobu. Počela je da baca Antonove stvari u njegov kofer. Tog dana, Anton je otišao kod majke, a Marija i on se više nisu čuli. Dečko je bio šokiran kako je, uvek tihi i dobri, Rita tako lako prekinula sa njim nakon tri godine veze. Nakon Antonovog odlaska, Marija je prišla ogledalu i nasmešila se: videla je sedi pramen u njenoj bogatoj kosi.
