Po mreži već dugo kruži priča koja će mnogima delovati neverovatno. Ali mi se sećamo da život zaista stvara takve „zaplete“ da bi svaki reditelj mogao da se povuče. Gledajte do kraja, biće zanimljivo. Ivan se vraćao sa noćne smene, iscrpljen do maksimuma. Htelo se samo da legne i opusti se u krevetu, padne u dubok san.
Posao je bio težak, ali osim na rudniku, nije mogao da se zaposli nigde nakon što je izašao iz kolonije. Imao je više sreće nego mnogi – ekipa radnika ga je primila da živi u iznajmljenoj stanu. U njegovoj situaciji, jedina nada bila je da dobije vagon pored posla. Da bi skratio put, skrenuo je kroz park, nadajući se da će brže stići do ulaza. Ispred njega na klupi ugledao je veliki zavežljaj. Prišao je bliže, a momak je ostao bez reči. U nekoj tkanini ili pokrivaču ležalo je novorođenče.
Ivan je stao u dubokom očaju. Telo je tražilo san. Duša je drhtala od pomisli da je dete verovatno mnogo sati ležalo u parku kasne jeseni. Oprez ga je upozoravao da se, sa njegovom prošlom, ne meša u ovu priču. Na kraju je mladić doneo odluku. Nositi maleno dete u stan gde živi 15 muškaraca bilo je nemoguće. Zbog toga je pritisnuo bebu uz sebe i krenuo prema dvokatnici, pored koje je često prolazio. Tamo se nalazila dečja ustanova.
Ivan je objasnio situaciju. Bilo je to devojčica. Sestrica koja je primila dete rekla je: “Nema poruke od majke. A šta mislite, da je nazovemo Irina Ivanovna?” „Pa neka bude tako“, nasmešio se Ivan. Povodom toga, često je počeo da razmišlja o svom životu. Nema više rodbine, ali ipak, nešto je želeo – toplinu i udobnost. Ivan je često pominjao svoju nađenu devojčicu i čak je povremeno zvao dečji dom. Kada je Irina porasla, počeo je da je posećuje sa poklonima.
Svaku njihovu posetu, devojčica je mužu davala crteže na kojima su, zajedno sa njom, bili tata i mama. Nova zaposlena u dečjem domu, otprilike istih godina kao i Ivan, primetila je dobrostivo ponašanje muža prema devojčici. I sama je bila bivša štićenica ove ustanove i razumela koliko je porodica važna za dete. Ali Svetlana je takođe razumela da samohranom muškarcu nikada neće dati devojčicu. Odlučila je da pomogne dvoje ljudi koji su joj postali važni.
Uostalom, dopao joj se Ivan, i ispostavilo se da je već 10 godina posećivao svoju usvojenu ćerku! Irina je jako čekala trenutak kada će je tata odvesti kući. A muž je već 5 godina plaćao stan na kredit, srećom, zarade majstora u rudniku bile su mnogo veće nego zarada pomoćnog radnika. Ali nedostatak porodice činilo je situaciju bezizlaznom! Svetlana i Ivan su popričali o svemu. Odlučili su da se prema drugom ponašaju dovoljno dobro da zvanično ozvaniče svoj odnos i ostvare Irinu želju!
Oni su sredili sve dokumente, opremili dečju sobu i otišli u dečji dom. Devojčica je poskočila i bacila se Ivanu oko vrata, a potom je zagrlila Svetlanu. Primetila je da je njen tata danas celog sijao od radosti. Spustio se pred njom na kolena i tiho rekao: “Irina, spakuji svoje stvari. Ideš kući! A mi te čekamo.”
Tako se ostvarila svetla dečja želja, deteta koje je muž pronašao samo na klupi – posle 10 godina dogodilo se čudo pronalaženja prave porodice. Da li su Ivan i Svetlana ostali zajedno, “istorija prećutkuje”. Ali, verovatno, jesu. Jer ih je spojila radost dobrote i sreće koja je poklonjena maloj duši. Takve ili slične priče ne iscrpljuju zemlju. Ljudi kod nas žive dobri i svetli, sposobni za velike postupke. Na ovom završavamo, prijatelji, da li vam se dopala ova priča?
