Ne volim da kritikujem ljude, ali ovaj slučaj je izuzetak. Radi se o mojoj sestri od tetke. Trudna je i nosi svoje šesto dete. Ne razumem zašto joj treba šestoro dece, ako nemaju dovoljno novca ni za hranu.
Jednostavno, ona ne želi da radi, pa je odlučila da rađa.
Tako joj je zgodno, već se navikla da sedi kod kuće i nešto mesi – čas pelmene, čas varenjike. Stalno brine o kući, bavi se domaćinstvom. Deca su prepuštena sama sebi. Starija deca rado paze na mlađu. A do kraja svakog porodiljskog odsustva postane jasno da opet očekuje bebu.
Nekoliko puta joj se dogodilo da ostane trudna neplanirano. Muž radi na dva posla, ali i dalje jedva sastavljaju kraj s krajem. Nakon posla, žuri kući jer, kako kaže, ženi je teško sama. Već jedva stoji na nogama, radi bez odmora i bez slobodnih dana.
A šta ako mu se nešto desi? Bolje ni ne zamišljati. Opet besane noći, beskonačan plač dece.
Jednog dana će jednostavno otići.
Toliko dugo niko ne može da izdrži. Nije isključeno da će jednostavno psihički pući i otići.
Ne, on je brižan otac, voli svoju decu.
Ali sa ženom nešto nije u redu.
Ali treba razmišljati glavom. Muž je molio ženu da se reši bebe i nađe posao. Ona kategorički odbija, ne želi da ide na posao. Udala se vrlo mlada, odmah nakon završene škole. Čim je završila školu, odmah je odlučila da se uda. Ostala je trudna. I od tada su samo porodiljska odsustva.
Pored toga, niko neće tolerisati takvu zaposlenicu. Kada je rodila prvo dete, bilo je jako teško. Sestra živi prilično opušteno. S jedne strane, država pruža subvencije, nude povlastice, ponekad čak i vaučere za sanatorijume. Porodiljsko se plaća redovno. Tako da, na izgled, sve ide dobro. I ima dovoljno dobrotvornih organizacija koje se brinu o njima.
Ali ja sam jako ljuta zbog takvog potrošačkog stava.
