Udala sam se za čoveka kojeg ne volim i do sada ga nisam zavolela. Imam dvoje dece. Moj muž je dobar, voli me, ali ja prema njemu ne osećam ni ljubav ni strast. U mladosti sam iskreno volela jednog momka. Bila sam na poslednjoj godini fakulteta.
Planirali smo da se venčamo, ali jednog dana je nestao, nije odgovarao na moje pozive, prijatelji nisu znali gde je. Nestao je kao da je propao u zemlju. Posle njegovog nestanka, dugo nisam mogla da se oporavim. Provela sam nekoliko nedelja u bolnici. Kasnije sam naučila da živim sa tim bolom. Jednog dana, do mog tate je došao prijatelj sa sinom. Upoznali smo se i počeli da se viđamo. Posle šest meseci smo se venčali.
Godinu dana kasnije, rodio se naš prvi sin. Deca su već odrasla, a muž je postao direktor organizacije. Ali ja nisam zaboravila svoju ljubav, sve ove godine sam ga tražila, ali nijednom se nisam srela sa njim. Mislila sam da možda više nije živ. Pre šest meseci moj otac je preminuo. Počela sam često da idem kod mame, nisam želela da je ostavim samu. Posle smrti oca, mama se preselila na daču, jer je tamo bilo mirnije. Zovem je svaki dan, često idem kod nje. Pre nedelju dana, dok sam bila kod nje, pitala me: “Ćerko, da li si srećna sa mužem, da li ga voliš?” Nikada mi nije postavljala takva pitanj
Mama je znala da ne volim svog muža, naš brak bio je samo “porodično-ekonomski savez”. Tako je moj otac nazvao naš brak. Kao rezultat toga, mama mi je ispričala da je moj otac platio momku da mi da mir. Nisam verovala svojim ušima: znači, on se prodao. Ljubav prema novcu bila je jača od njegove ljubavi prema meni. Takve ljudi nazivaju “prodajnim kožama”!
Posle tih reči, mama je izvadila koverat iz džepa i pružila mi ga: “Moja voljena ćerko. Kada pročitaš ovo pismo, mene već neće biti među živima. Pre mnogo godina sam ti nanela bol. Izvini, ako budeš mogla. Nisam imala drugog izlaza. Ljubim te i grlim. Pamti, uvek sam te volela više od života.” Nisam verovala u ono što se dešava.
