Svetlana je uvek cenila tiha jutra pored kuhinjskog prozora, pijući kafu i posmatrajući život dvorišta pre nego što se probudi porodica. Rutina je bila predvidljiva, ali ti trenuci su bili njeni. Posmatrala je uobičajenu jutarnju gužvu: čistač je radio, komšije su izlazile iz svojih kuća, a stari čovek je hranio mačke. Svetlana je nedavno preselila u ovu kuću i već je uspela da se upozna sa starijim komšijom, Pavlom Ivanovičem, koji svakog dana hrani beskućne mačke.
Jednom prilikom Svetlana je ponudila da pomogne Pavlu sa teškim namirnicama, saznajući da živi sam nakon što mu je žena preminula i da teško izlazi na kraj sa svakodnevnim poslovima. Živeli su na istom spratu i Svetlana je osećala vezu s njim, naročito kada je videla njegovu dobrotu prema životinjama. Da bi olakšala teret starcu, Svetlana je predložila da kupuje hranu za životinje tokom svojih odlazaka u prodavnicu vikendom.
Nekoliko meseci kasnije, primetivši pogoršanje zdravlja Pavla Ivanoviča, Svetlana je predložila da se pomiri sa otuđenim sinom, ali stari je odbio, opterećen prošlom tugom izazvanom postupcima nezahvalnog sina. Uprkos otporu, Svetlana je nastavila da ga podržava, čak je organizovala putovanje na grob njegove žene, što je jako dirnulo starca.
Nakon mirne smrti Pavla, Svetlana se susrela sa njegovim ljutitim sinom Semenom, koji je počeo da je optužuje da je namerno brinula o starcu kako bi dobila njegovu zaostavštinu. Na njeno iznenađenje, nakon nekoliko dana, ispostavilo se da je Pavel testamentom ostavio Svetlani svoj stan kao zahvalnost za njenu dobrotu. Semen je pokušao da ospori testament, ali dokazi da je Pavel Ivanovič bio pri zdravoj pameti u trenutku sastavljanja testamenta potvrdili su Svetlin pravo na nasledstvo.
Svetlana još uvek odaje poštovanje Pavlovom sećanju, brine o njegovom grobu i pazi na dvorišne mačke koje je on tako voleo. Neočekivano nasledstvo postalo je za nju večni dokaz njihove prijateljstva i njene zahvalnosti za njenu dobrotu.
