Lesja Volodimirivna je davno planirala da poseti svoja unučad u prestonici. Dani su brzo prolazili, a ona nikako nije mogla da se odluči. Put nije bio blizak. A i grad nije volela naročito. Od buke joj je odmah počela da se vrti glava.
Ali ipak je izašla iz kuće. Ostavila je nešto novca sa penzije, sela na voz – i već je bila u prestonici. Ovde je bučno i previše ljudi.
Stojala je na peronu, čekajući decu. U rukama skroman prtljag. Evo i sina, zajedno sa ženom. Drago je ženi; tako lep susret. Srce joj je bilo toplije. Seli su u auto, prišli višespratnici.
-Eno tamo živim – sedmi sprat, – podigao je glavu, Nikolaj je rukom pokazivao na balkon sa prelepim cvećem.
Lesji se od samog pogleda na zgradu zavrtelo u glavi.
-Kako se može živeti tako visoko? – pomislila je žena. Na vratima stana dočekali su je dvoje unučadi – brat i sestra. Baba im je donela jabuke iz sopstvenog vrta. Deca su uzela poklone i otišla u svoju sobu.
Na stolu je čekala ukusna večera. Poseli su Lesju Volodimirivnu na počasno mesto. Podsećali su je, napojili, moleći je da sve proba.
A potom je čekala kupka sa morskom soli. To je bila prava raskoš za umorno telo nakon puta. Radovala se zbog sina što je uspeo tako dobro da se snađe u životu.
Tako su prošli vikendi. Lesja Volodimirivna je odmorila od seoskog rada. Za to vreme je uspela da razgleda sve kutke stana, sa kojima ju je pažljivo upoznao sin.
Evo ovde je dečija soba. Sve je uređeno radovima dece. Voli da crtaju i prave figurice od plastelina. Eno naše spavaće – i sin je otvorio vrata sobe, gde je sve bilo u kremasto-belom.
-A ovo je dnevna soba – lepa i prostrana soba. A još jedna – moj radni kabinet, – hvalio se sin.
Naravno, radovalo je majčinsko srce zbog sina. Sledećeg dana žena je ipak izašla na ulicu. Svuda su bile popločane staze i cvetni leja sa cvećem koje je već uvelo. I ljudi su šetali svoje četvoronožne ljubimce. Lesja Volodimirivna se nekako nije navikla na takav život. Sve joj je bilo tako čudno i neobično. Vratila se kući. Skinula se u hodniku. Veče je već polako padalo. Decu su smeštali na spavanje. Sin je rekao da ide da se odmori u svoju sobu, jer je on i njegova žena imali još posla do noći.
Žena još nije želela da spava. Tiho je sela na kauč i razmišljala. Posle nekog vremena čula je razgovor snaje sa sinom, koja ga je pitala koliko će još mama ostati, jer joj je već dosadilo da kuva. Sve je čula i suze su joj krenule niz oči kao grašak.
Nije spavala skoro celu noć. Potom je tiho ustala, poljubila unučad dok su spavala i izašla iz stana. Nekako, uz pomoć stranih ljudi, stigla je do železničke stanice i tamo je čekala voz. Pre toga je kupila poklone za komšije, jer će sigurno pitati kako sin živi u prestonici.
Brinula se da ne umre u vozu, jer je osećala pritisak u grudima. Tako je stigla do svog sela. Sa železničke stanice ju je skoro do kuće odvezao rođak Nikolaj, koji je došao po unuku sa škole.
A posle ručka, došle su komšije, koje su, kao vrane, volele da saznaju sve i da pričaju o svemu. Lesja Volodimirivna je izvadila poklone koje je unapred kupila i hvalila se da su sin i snaja veoma srećni. A unučad – prava anđelčića.
-Zašto si se tako brzo vratila kući?
-Da, dobro je bilo kod njih, ali kod kuće je bolje, – našalila se žena.
