-Kuda si otišla, – vikao je brat, ne gledajući na zapanjene ljude oko sebe, – ili da idem da pogledam kod tebe kod kuće. Verovatno si mnogo stvari iz rodne kuće odnela za ovo vreme? – Kada je kuvarica pokazala u čemu je testo za piroške, samo je odmahnula rukom, – O, pa šta, ako nije ovo, onda je nešto drugo skupila za ovih godina.
Ljudi su se zapanjeno pogledavali. Oleksej je već više od petnaest godina radio u inostranstvu. Dolazio je samo dva puta: da sredi neke papire i evo sada, deveti dan nakon što je njihov otac otišao u večnost. Od samog jutra svi koji su došli da pomognu u pripremi pomena osećali su kako brat jako pritiska sestru.
-I, šta ga snašlo? – šapuće zapanjena kuvarica, – trči po dvorištu kao da je u svom domu. Sedeo je u inostranstvu, zarađivao novac za decu za automobile i stanove, a nije pokazivao nos, ni kada je Ljuba brinula o majci, ni kada je sedam godina išla za ocem kao za detetom, jer je sve zaboravljao odmah. A sada, eto, gazda! – pogledala je uporno Olekseja koji je ponovo nešto tražio u roditeljskoj kući.
Ljuba je stajala i nije razumela ništa. Brat je došao sinoć, iznenada. Nije došao da isprati oca u večnost, već tek deveti dan. Iako je imao svoj dvokatni dom u selu, spustio se ovde. Naivna žena je pomislila da brat želi da bude sa njom u ovom teškom periodu za oboje. Ali ne! On je od samog jutra nešto tražio, otvarajući sve šupe i komore, nešto tamo gledao.
-Gde su cerade? – opet su ljudi čuli, – otac je to kupio za velike pare. Šta si prodala, nije tvoje? – bez stida je ušao u kuću.
Hteo je još nešto da doda, ali Ljuba, plačući i noseći torbu sa stvarima, već je stajala na pragu.
-Izvini, brate! – rekla je jedva čujno, – čini se da ti danas smetam.
Za njom su potajno počeli izlaziti i drugi ljudi. Oleksej je na trenutak trepnuo očima, a kada je kuća bila prazna, konačno je uhvatio neke papire i pojurio za sestrom.
-Ovo je sve moje! – pokazivao joj je papire, – i kuća, i pokretna i nepokretna imovina. Otac je svu imovinu sa majkom prepisao na mene još pre dvadeset godina.
Ljuba nije ništa rekla. Polako je otišla do svog bivšeg doma, gde je sada upravljala njena ćerka.
Oleksej i Ljuba nakon toga nisu komunicirali. Optuživao ju je da je ona želela da prisvoji njegovu kuću, a kada nije dao, napravila je skandal. Ljudi nisu slušali njega, direktno su mu govorili da će njegovo ponašanje i postupci dovesti do loših posledica.
Oleksej je još nedelju dana bio na rodnoj grani, promenio je sve brave na roditeljskoj kući. Postavio je rešetke na sva vrata i prozore, čak i na unutrašnja vrata, i otišao u inostranstvo kod žene.
Tu vest je donela komšinica sa kojom je Oleksej povremeno razgovarao. Negde u inostranstvu, brat je dobio loše vesti. Obratio se lekarima i ostao bez reči – stanje je beznadežno. Obecali su mu još godinu, dve relativno normalnog života, a zatim će, kao i otac, početi da zaboravlja, dok potpuno ne oboli.
Kada je žena čula ovu vest o mužu, odmah mu je rekla da se vrati u Ukrajinu, jer će mu ona biti teret. Dve ćerke, zbog kojih je sve godine proveo u inostranstvu, našle su stotinu opravdanja i objašnjenja da im je otac drag, ali ne dovoljno da bi žrtvovale svoj život za njega.
Ljuba je sve ispričala ćerki i rekla da, kakav god da bio, Oleksej je njen brat i ona će se brinuti o njemu. A ćerka je postavila ultimatum: ili će mama potrošiti svoj život i zdravlje na nezahvalnog brata, koji joj nikada neće reći “hvala”, ali već bez ćerke, ili će ove godine provesti sa njom i unucima, koji je jako vole i poštuju.
Ljuba plače i ne zna šta da radi. I brata nesrećnog žali, a ćerka je u pravu.
