Nastja je živela samo sa mamom. Devojčica je bila navikla da mama ujutro uvek ide na posao, a onda se vraća predveče sa raznim poslasticama. Često je mama vodila Nastju u vrtić. Ali, tokom vikenda, vrtić nije radio, pa je Nastja ostajala kod kuće sa svojim jednostavnim igračkama.
Tako je bilo i ovog puta. Mama je ostavila na stolu u kuhinji za Nastju dva sendviča i šolju mleka. I još jedno crvenkasto jabuka. Mahnula je rukom na rastanku i zatvorila vrata iza sebe.
Obično se mama vraćala pre sumraka. Znala je da devojčica plaši da ostane u tami. I, na kraju krajeva, radnicima je subotom bilo dozvoljeno da odu sa posla nešto ranije nego obično.
Napolju je već davno pao mrak, a mame nije bilo. Nastja je već odavno pojela sve što je bilo pripremljeno za nju, igrala se sa svim igračkama, nekoliko puta gledala u mrak kroz prozor, ali mama se nije pojavljivala.
Na kraju, dete je obulo svoju jaknu i izašlo iz stana, gde je naišlo na komšinicu Viru. Žena je bila zaokupljena svojim poslovima, pa nije obraćala pažnju na uplakanu devojčicu. Mala je pogledala napolje i polako se vratila u kuću – nije znala kuda da ide u toj tami. Tako je, u strahu, dete provelo celu noć. Tek kada je počelo da svetli u kući, Nastja je ponovo krenula da traži majku.
Hodala je po užurbanim ulicama, ali niko nije obraćao pažnju na nju. Prešla je ulicu, jedva izbegavši da je pregazi auto. Na nju je viknuo policajac, terao je nazad ka kući, preteći roditeljima novčanom kaznom. Nije čuo da devojčica traži svoju mamu.
Tako je Nastja ponovo krenula ka svom domu, gde je u hodniku naišla na komšinicu Viru. Ovog puta, žena je bila iznenađena što Nastja luta sama. Pa još je tako mala!
Devojčica je ispričala promuklim od plača glasom da se mama od juče nije vratila kući. U potragu za majkom pridružila se komšinica. Ovog puta na sto policajca je legla prijava o nestanku žene.
Njenu majku su našli nekoliko sati kasnije u podrumu njihove zgrade, gde je otišla da uzme artoplin, koji je sada ležao na podu u plastičnoj kesi… Medicinska ekspertiza je potvrdila pretpostavku – obimni infarkt.
Nastja još nije shvatala šta je to infarkt, ali je znala da joj je on uzeo mamu – jedinu osobu koju je imala u životu. Devojčica nije razumela zašto sada neće moći da bude sa njom, sa svojom mamom.
Nekoliko dana Nastju je primila teta Vira. A onda je došao onaj u crnoj uniformi i negde je odvezao. Više nije mogla da plače. Osećala je da tamo gde je vode, neće biti mame. A ona, mala Nastja, sada nije želela ništa drugo – samo prisustvo mame. Nek’ ona ćuti ili čak spava, samo da je ona tu – mama.
