Nedavno sam napunio 26 godina, imam divnog muža. Naš sin je napunio tri godine. Sa mužem se slažemo, imamo odlične odnose, živimo dušu u dušu, uskoro ćemo imati naro drugo dete. Roditelji mog muža nisu živi.
Živimo u stanu čoveka, ta mu je jedna devojka došla od njih. Živimo zabavno, ali malo se već oseća skučeno. Moji roditelji imaju prostran četvorosoban stan. Imaju jedan dragoceni san-veliku porodicu u kojoj se uvek čuje buka i smeh. Ali osim mene, oni nemaju decu.
Ja sam jedini. Mislim da zato žele da imaju mnogo unuka. Kada je moj sin imao sedam meseci, moja majka je započela razgovor o tome šta treba da razmisli o drugom detetu. Najneverovatnija stvar je što se moj muž složio sa mamom. Takođe želi da ima veliku porodicu. Da, on želi i drugo, i treće, i četvrto. A moje mišljenje nikoga ne zanima?
Jednostavno je nemoguće živeti tako veliku porodicu u studijskom stanu, ali oklevamo da uzmemo kredit, to je velika odgovornost. Čovek ima nedosledan posao, a plata nije velika.Predložio sam mami da proda stanove i kupi nam bakalar, a za roditelje dvojaku, ali mama se nije složila.
Tada sam predložio promenu stanova, ali ni ova opcija ih nije zadovoljila. Mislio sam da će im biti ugodno da žive u jednosobnom stanu, a mi u tresku. Ali odbili su. Ne razumem ih, oni žele unuke, skoro zahtevaju, ali u kojim stambenim uslovima će živeti unuci – oni nisu zainteresovani. Pitao sam mamu kako ćemo živeti sa dvoje, troje dece u malom jednosobnom stanu?
Odgovorila mi je da imam muža, da nam mora obezbediti smeštaj, ne mogu ništa da pomognu; zatim je dodala da im niko nije pomogao kada su bili mladi. Ali imali su samo jedno dete…
