Sa Vladom sam se upoznala na zabavi koju je organizovao univerzitet. Bio je veoma zanimljiv momak, lagan za razgovor. Odmah me je osvojio. Posle zabave, ponudio mi je da me isprati kući – pristala sam. Usput smo pričali o svemu i svačemu, imala sam osećaj kao da se znamo godinama. Prava srodna duša.
Vlad mi je već na prvom sastanku predložio da budemo zajedno. Trebalo je da ga vidite tada – obučen u crno odelo, čekao me je ispred kafića sa buketom u rukama. Nisam mogla da verujem svojim očima. Bila sam presrećna što sam upoznala takvog momka.
Bili smo zajedno skoro pola godine, ali za to vreme nikada nije pričao o porodici. Uvek bi promenio temu, a ja nisam htela da insistiram. Mislila sam da ima porodične probleme o kojima ne želi da govori.
I tako, nakon šest meseci, predložio mi je da se preselim kod njega. Spakovala sam stvari i došla u njegov stan. Mojoj sreći nije bilo kraja. Ali trajala je samo jedan dan.
Sledećeg jutra, u sedam sati, zazvonio mi je telefon. Zvala me je Vladova majka – žena koju sam videla samo jednom. Gotovo vičući, rekla mi je da odmah ustanem iz kreveta i pripremim doručak za njenog sina.
Reći da sam bila u šoku – ništa ne reći.
Uveče sam sve ispričala Vladu, ali njegova reakcija je bila ravna nuli. Ništa nije uradio da spreči da se takva situacija ponovi. Tada sam shvatila gde sam zapravo dospela. Vlad je u stvari bio mamin sinčić.
Živeti pod istim krovom s takvim muškarcem – nikako nisam želela.
Sledećeg dana, dok je bio na poslu, spakovala sam svoje stvari i otišla. Napisala sam mu pismo, ostavila ga na stolu i objasnila situaciju. Ključeve od stana predala sam komšinici, a i to sam mu napomenula u pismu.
Smatram da sam donela pravu odluku. Od takvih muškaraca i njihovih majki treba bežati što pre. Inače ti nikada neće dati mira i upropastiće ti ceo život.
